ДРАЧА

ДРАЧА, село у југоисточном делу Шумадије, северно од долине реке Драче, леве стране слива Велике Мораве. Смештено је с обе стране пута Крагујевац -- Горњи Милановац, 8 км западно од општинског средишта Крагујевца. Насеље је дисперзивно, на висини 260--450 м и чини га велик број заселака изграђених по развођима између кратких притока реке Драче. У долини једне од њих, југозападно од села, налази се манастир. У делу села Горњи крај је мало насеље викенд-кућа. Село је настало у првој половини XVIII в. досељавањем становништва са Косова, из Црне Горе, Херцеговине, Старог Влаха, Груже, Лепенице, Старе Србије, Македоније, Срема и Бугарске. Њега 1844. чине два дела, прњавор (село кметова) оближњег манастира Драча са 8 кућа и село са 49 кућа. Током друге половине XX в. број становника је смањиван. Године 1948. било је 1.105, а 1991. 765 житеља. Од тада је популација поново порасла и 2011. имала је 915 чланова, од којих су 95,6% били Срби. Пољопривредом се бавило 13,5% економски активног становништва. Неаграрно становништво радило је највећим бројем у индустрији, трговини, државним службама и грађевинарству у суседном Крагујевцу. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе и мали етнографски музеј.

Драгица Р. Гатарић

Манастир сa црквом посвећеном Пре-носу моштију Св. Николе (летњи Св. Никола, 9/22. мај). Старији триконхални храм моравског типа с куполом с краја XIV или почетка XV в., подигнут недалеко од места где је живео и умро Св. Јов Синаит, обновио je и украсио 1734--1736. заповедник српске милиције, крагујевачки оберкапетан Станиша Марковић Млатишума. Током Кочине крајине (1788--1791) манастир је био духовни, културни и политички центар, због чега је од Турака и страдао (1790). Улазну кулу-звоник и новији конак дозидаo je Тома Вучић Перишић током обнове 20-их година XIX в. У старом конаку у народном стилу радила је једна од првих основних школа у Србији. Првобитни иконостас замењен је олтарском преградом (1839) Јање Молера од које су сачуване само царске двери и Распеће. Живопис цркве манастира Д. извели су за неколико месеци (1735--1736) мосхопољски сликари Константин и Христо, следбеници Давида из Селенице код Валоне у Албанији. To je једнa од најрепрезентативнијих зографских целина у време аустријске власти над северном Србијом. Будући мала ликовна енциклопедија крајњих могућности позновизантијске епохе на издисају, уз истовремено отварање широких видика наступајућег барока, она се може поредити једино са зидним сликарством манастира Враћевшница (1736) и Бођани (1737). Непосредним супротстављањем старозаветних и новозаветних сцена, јужнобалкански путујући мајстори су у Д. показали своју изузетну занатску спретност, међусобну извођачку уиграност, али и завидну теолошку ученост. Осам сцена из живота прекрасног Јосифа из доба робовања Израиља у Египту алудирало је на актуелни положај српског народа и његовог црквеног и војног врха под Османлијама и Хабзбурзима. Живописни детаљи у појединачним или групним сценама мучења и страдања (св. пророци Исаија и Дани-ло, Димитрије, архиђакон Стефан, Прокопије, Јован Претеча, апостоли Тома, Петар и Павле, Јован Богослов, Марко, Харалампије, Јаков Персијанац, три младића у зажареној пећи, Покољ Витлејемске деце, Потоп) носили су моралну поруку да се вечни живот не досеже без претходних великих искушења каква је телесна патња пропраћена духовним преображајем. Осликавање храма изведено је углавном према сликарским упутствима Ерминије Дионисија из Фурне (1730--1734), по узору на фреске најбољих солунских и критских мајстора XIV и XVI в. Изузетно, композиција Св. Никола враћа вид Св. Стефану Дечанском рађена је по истоименом дрворезу из Празничног минеја Божидара Вуковића (Венеција 1538). Иконографски посебне су сцене Причешће апостола и Мучење Св. Димитрија на којима су приказани ђаво на раменима Јуде (олтар), односно шкорпион крај ногу као симбол ђавола (јужна певница). Следбеници Давида из Селенице претходне две деценије радили су на Атосу, у Мосхопољу, Костуру и Солуну, а непосредно пре Д. фрескама су украсили олтарски простор Војловице и две улазне лунете у припрати Манасије (1735).

Љиљана Н. Стошић

Крајем XVI в. у манастир су пренете мошти преподобног Јова Синајита из Прекопече. Није познато када је у XVII в. опустео и делимично порушен. Његов игуман учествује 1731. на црквено-народном сабору када је за митрополита изабран Викентије (Јовановић). Игуман и братство манастира помажу 1788. аустријске официре у ухођењу турских снага по Србији. У Д. се повукао капетан Коча Анђелковић када је потучен код Јошанице и до 1805. обнавља манастир. Потпуна обнова изведена је у време кнеза Милоша када је 1839. дозидан четвртаст звоник, а Јања Молер осликао иконостас. Обнова којом је руководио Тома Вучић Перишић обухватала је обнову конака и израду чесме. Храм има поједностављени рашки план -- триконхос, осмострану куполу и припрату. Касније дозидан масивни звоник са барокним завршетком зидан је од камена. Иконостас у капели Св. Марије Магдалине осликала је и иконе урадила монахиња Јефимија из овог сестринства.

Радомир Милошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг II 1903, IV 1923, V 1925.

ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Станиша Марковић Млатишума: оберкапетан крагујевачки (1664--1741)", ГСНД, 1938, 19; Р. Љубинковић, „Манастир Драча", у: Археолошки споменици и налазишта у Србији, 2, Бг 1956; П. Ж. Петровић, „Манастир Драча код Крагујевца", Богословље, 1967, 1--2; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије (1791--1848), Бг 1986; Л. Шелмић, Српско зидно сликарство XVIII века, Н. Сад 1987; Д. Милосављевић, Драча: цртежи фресака, Н. Сад 1993; Љ. Стошић, „Мотив Јуде с ђаволом у сцени 'Причешће апостола' живописа манастира Драче", Balcanica, 1996, 27; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; Шематизам Српске православне епархије Шумадијске 1947--1997, Краг. 1997; C. Grozdanov, „Saint Constantin-Cyrille et saint Methode dans la peinture byzantine des pays Balkanique", Thessaloniki Magna Moravia, Thessaloniki 1999; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; Љ. Стошић, Српска уметност 1690--1740, Бг 2006; М. Анђелковић, С. Пајић, „Прича о прекрасном Јосифу: заједничка тема српске црквене литературе и сликарства прве половине XVIII века", у: Друштвене кризе и српска књижевност и култура, Краг. 2011.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)