ДИРЕКТНИ ОБЈЕКАТ

ДИРЕКТНИ ОБЈЕКАТ (прави, типични објекат), функција именског израза којим се реферише о предметном садржају на који прелази глаголом означена активност посредством које су повезана њена два учесника -- агенс и пацијенс (нпр. Девојка пере косу; Он пише песме). Стоји уз праве прелазне глaголске предикате. То је морфосинтаксичка категорија у облику слободног акузатива и, ређе, беспредлошког, партитивног или словенског генитива уз глагол у потврдној и(ли) негираној форми: донети јабуке // јабука; немати срећу // среће. Акузатив је падеж директне усмерености и обухватности којим се изражава прототипични објекат у српском језику. Употребљава се под условом да нема морфолошких препрека (као што је морфема се уз глагол нпр. сетити се), тј. онда када преовлада значење непосредног контакта предмета са радњом и његове потпуне обухваћености истом. Објекат у најужем смислу (тзв. таутолошки) коренски је подударан са глаголом: причати причу. Унутрашњи објекат уграђен је у лексичко-семантичку структуру предиката: пеца (рибу), лови (дивљач). Двоструки објекат у облику слободног акузатива јавља се уз незнатан број глагола (питати некога нешто // за нешто // о нечему, учити некога нешто // нечему), где је други објекат чешће граматикализован слободним дативом, локативом са предлогом о или акузативом са предлогом за. Заменичка реч у акузативу обично носи семантичко обележје аниматност (+/--): волети некога/нешто; носити некога/нешто, али: зидати, писати нешто и плашити некога. Понекад именска реч у функцији правог објекта има множинско значење, нпр. набрајати имена, ређати коцке. Сентенцијално прелазни глаголи (нпр. сматрати, нагађати, тврдити) проширују свој садржај објекатском реченицом (нпр. Тврди да ће доћи), упитном или неодређеном заменицом (нпр. Шта он сада тврди?). У погледу обавезности појављивања уз прелазни предикат, д. о. може бити обавезан или факултативан. Уз предикате чији семантички потенцијал подразумева широк и разноврстан избор конкретних предметних објеката, објекти морају бити експлицирани јер би се у супротном искази доживљавали као непотпуни (Купује; Баца итд.), док уз оне са високим степеном предвидљивости објекат не мора бити исказан, нпр. Пева; Пише. У српском језику изражен је процес секундардне транзитивизације када се уз примарно непрелазне глаголе употребљава слободни акузатив: трчи стазу, шета пса.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Гортан Премк, Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику, Бг 1971; М. Ивић, „О објекатској допуни глагола комуникативних и интелектуалних радњи", Зборник за језик и књижевност, 1972, 1; И. Грицкат, „Из проблематике прелазности српскохрватских глагола", ЈФ, 1973, 30/1--2; М. Ивић, Лингвистички огледи, Бг 1983; З. Тополињска, „Падеж и глаголски род -- две стратегије граматикализације односа између 'предиката' и његових 'аргумената'", ЈФ, 1996, 52; А. Белић, Општа лингвистика. О језичкој природи и језичком развитку, Бг 1998; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика. Проста реченица, Бг 2005; Н. Арсенијевић, Падежи правог објекта у стандардном српском језику, Н. Сад 2012.

В. Ружић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)