ДУЉЕВО

ДУЉЕВО, манастир у Паштровићима, изнад полуострва Св. Стефан код Будве, с црквом посвећеном Св. Стефану Првомученику. Старији део цркве саградио је српски краљ Стефан Урош III Дечански (1321--1331), док је као намесник управљао Зетом (1306--1313). Реч је о малом једнобродном храму правоугаоне основе, засведеном полуобличастим сводом преломљеним у темену. Свод је ојачан с два лука ослоњена на четири пиластра, који унутрашњи простор деле на три травеја. На истоку је полукружна апсида у чијем средишту се налазе дубока ниша за горње место и два уска прозорска отвора. Прозори на бочним зидовима храма накнадно су проширени. Под је покривен каменим плочама, с вишебојном амвонском розетом. Дозидана припрата са звоником,,на преслицу" знатно је млађа. Унутрашњост старијег дела цркве украшена је фреско-сликарством. У полукалоти олтарске апсиде насликано је попрсје Богородице Оранте с Христом дететом. Испод њега су Литургијска служба архијереја, као и сцене Св. Ђорђе убија аждају и Св. Димитрије побеђује цара Калојана, док су у најнижој зони зидова олтарског трaвеја фигуре четворице ђакона. У горњем делу свода и на луковима представљена су попрсја и фигуре арханђела и пророка. У доњем делу свода су сцене Рођење Христово, Сретење, Крштење, Распеће, Оплакивање и Мироносице на гробу. Најнижу зону наоса заузимају фигуре светих ратника, Св. Јована Крститеља, Св. Петра и Св. Павла. На јужној страни западног дела храма је ктиторска композиција: патрону храма Св. Стефану молитвено се обраћају краљ Стефан Дечански, који приноси модел храма, и краљ Стефан Душан. Немањићи носе необичне инсигније разнородног порекла. Из инсигнолошке праксе Запада преузети су скиптри у облику крина, отворене готичке круне и златне витешке мамузе. Царски сакоси, укрштени лороси и нимбови потичу из византијске царске иконографије. Зидно сликарство Д. чини јединствену иконографску и стилску симбиозу византијске и романоготичке уметности. Избор и распоред тема и српски језик пратећих ћириличних натписа, као и богослужбени садржај цитата на свицима литургичара, сведоче да је црква служила православном култу. Будући да у натпису крај Стефана Дечанског нема ознаке светости, а да је краљ Душан насликан у зрелој животној доби, сликарство Д. датује се у време око 1340. Са другим православним манастирима у Паштровићима, Д. је представљао непремостиву брану покушајима унијаћења Срба у том делу Приморја. У више наврата је похаран и напуштан. Потпуно је запустео 1942, да би монашки живот у њему био обновљен 1992.

Драган Војводић

Манастир је смештен у планинском залеђу недалеко од Прасквице, у подножју планине Голи врх. Није познат ктитор ни тачно време оснивања, а предање недавно потврђено открићем ктиторске фреске везује га за цара Душана у две варијанте: да је у њему од куге умрла или да се у њему излечила Душанова војска. На време царевине осим живописа упућује и чињеница да је био метох Дечана. Помиње се у XVII и XVIII в. У њему је 1667. израђена једна икона, 1677. одржан збор Паштровића, а 1694. у њега се склањају херцеговачки монаси са епископом Саватијем (Љубибратићем) бежећи пред Турцима из порушеног Тврдоша. У њему је замонашен Арсеније Црнојевић, потоњи пећки патријарх, а његов је старешина био архимандрит Дионисије (Миковић). Разорио га је Махмуд-паша Бушатлија 1785, а обновио руски монах Јегор (Строганов) крајем XVIII и почетком XIX в., који је изградио путеве од Прасквице до Д. и Св. Стефана. Опљачкан је у I светском рату када му је однето и једно звоно, а 1942. потпуно је опустео. Страдао је у земљотресу 1979, а обнова коју су 1994. започели игуман Борис (Каженегра) из Прасквице и Завод за заштиту споменика културе Црне Горе завршена је и од 2002. у њему су монахиње. На фасади изнад главног улаза је велика крстообразна розета, рад Андрије Куљаче из 1924.

Радомир Милошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: М. Црногорчевић, „Манастири паштровски у Боци которској", Старинар Српског археолошког друштва, 1895, 1--4; Б. Стрика, Далматински манастири, Зг 1930; Б. Михаиловић, Паштровићи и њихови манастири, Цт 1955; Т. Пејовић, Манастири на тлу Црне Горе, Н. Сад 1995; Д. Војводић, ,,Српски владарски портрети у манастиру Дуљеву", Зограф, 2002--2003, 29; ,,Прилог проучавању цркве Светог Стефана у манастиру Дуљеву", Саопштења, 2007, 39; Т. Пејовић, А. Чиликов, Православни манастири у Црној Гори, Пг--Бг 2011.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)