ДРУГУВИТИ

ДРУГУВИТИ, словенско племе у Грчкој насељено у Солунској области. Не може се рећи у каквој су вези са источнословенским племеном Дреговића. Први пут се помињу у опису словенске опсаде Солуна из 614--616, који пружа спис Чуда Светог Димитрија, у којој су учествовали заједно са другим словенским племенима у Грчкој -- Велегезитима, Сагудатима, Вајунитима, Верзитима и др. Тада су населили простор северозападно од Солуна према Беру. Између 674. и 677. стали су уз своје саплеменике Ринхињане, Струмљане и Сагудате, предвођене ринхинским кнезом Првудом, у новом византијско-словенском сукобу и новој опсади Солуна. Негде између 680. и 685. примили су царску наредбу да обезбеде животне намирнице потомцима Ромеја које су Авари заробили у нападима шест деценија раније и одвели у Панонију, а који су се сада вратили и настанили на тзв. Керамисијском пољу. Временом су доспели под чвршћу управу града Солуна. Приликом арабљанске опсаде и заузећа Солуна 904. учествовали су у одбрани града. На тзв. Фотијевом сабору 879/880. био је присутан и Петар, епископ Другувитије, што сведочи да су до тада већ били покрштени. Епископ Другувитије помиње се после тога редовно у епископским нотицијама Цариградске патријаршије, као суфраган митрополита Солуна. У другој половини Х в. у изворима се јавља и стратег Другувитије, па се може закључити да је њихова област тада издвојена у посебну војно-управну јединицу, а у сфрагистичком материјалу сачувана је и успомена на неке њене чиновнике. Последњи пут се помињу почетком XIII в. -- Дрогувитија (Drogubitia), једна је од мањих области у околини Солуна према уговору крсташа и Млечана о подели Византијског царства 1204, док охридски архиепископ Димитрије Хоматин (1216--1235) помиње „власт Другувита" која се простире „од Бера до Скопља", при томе мислећи на подручје под влашћу бугарског обласног господара Стреза. У византијским изворима јављају се и појмови Драговунти и Драговинтија, али се они односе на подручје североисточно од Солуна, односно на околину Филипопоља (Пловдива) и сматра се да нису у вези са словенским племеном насељеним северозападно од Солуна.

ИЗВОРИ: J. D. Mansi (ур.), Sacrorum conciliorum nova et amplissima colectio, XVII, Venetiis 1772; G. M. Thomas (ур.), Urkunden zur älteren Handels -- und Staatsgeschichte der Republik Venedig, Wien 1856; N. Oikonomidès (ур.), Les listes de préséance byzantines des IX^e^ et X^e^ siècles, Paris 1972; G. Böhlig (ур.), Ioannis Caminiatae De expugnatione Thessalonicae, Berolini 1973; J. Darrouzès (ур.), Notitiae episcopatuum ecclesiae Constantinopolitanae, Paris 1981; G. Prinzing (ур.), Demetrii Chomateni Ponemata diaphora, Berolini -- Novi Eboraci 2002; G. L. Tafel, ВИИНЈ, I, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: D. A. Zakuqhnov", OiJ Slavboiejn jEllavdi, Aqhvnai 1945; Ф. Баришић, Б. Ферјанчић, „Вести Димитрија Хоматијана о 'власти Другувита' ", ЗРВИ, 1981, 20.

П. Коматина

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)