ДУЖИЈАНЦА

ДУЖИЈАНЦА, жетвени обичај бачких Буњеваца, који се одвија након завршене жетве („риса"). Овај обичај бачки Буњевци су донели из северне и средње Далмације након свог досељавања у Бачку током XVII в. Обредни део обичаја започињао је на њиви на крају жетве. Једна од жетелица („рисаруша") исплела би венац од жита за главног жетеоца („бандаша"), који би он стављао на шешир, као знак обављеног посла. Тада поворка са њиве креће ка салашу газде који је жетеоце и ангажовао, бандаш саопштава колико је жита покошено и колико има „крстина" (у крстини има 20 снопова), уз посебну захвалу Бoгу за жетву, ма каква она била. Бандаш венац од жита са шешира предаје домаћину салаша, домаћица га посипа мекињама и изговара: „Да да драги Бог да догодине буде још више жита ко ови мекиња", a вeнац качи на слеме салаша. У јесен се зрна из тог венца мешају са семеном које се сади за идућу годину. У знак завршетка жетве домаћин салаша приређивао би д. -- славље, обично свечани ручак или вечеру, позивао би госте, комшије, пријатеље, где би се жетеоци („рисари") веселили уз музику и игру.

Католички свећеник Блашко Рајић је 15. VIII 1911. на Велику Госпојину д. увео у цркву. Буњевци, у свечаним народним ношњама, дочекивали су коњанике који су доносили „плетен венац од новог жита" са њиве. Посебно одабрани бандаш и бандашица уносе венац и хлеб (сомун) од новог жита у цркву окићену симболима д., букетима и венцима од жита. Свећеник преузима дарове и посвећује их. Посвећени хлеб и венац остали би као поклон жупи. Убрзо су израђивани тродимензионални сакрални предмети и круне од плетене сламе који су завршавали у многим црквама, музејима и установама широм света. Д., као најважнији буњевачки народни обичај, 1936. одабрали су хрватски клер и чланови Хрватске сељачке странке у Суботици за свечано обележавање 250 година од доласка Буњеваца у Бачку. Овај догађај је употребљен као идеолошко-верски колективни ритуал у којем је извршена идентитетска замена Буњевaца у Хрвате. Манифестација је била обележена као „славље свих Хрвата", а у њену част штампане су многобројне књиге, плакати, леци итд. У организацију су била укључена сва удружења из места у околини Суботице и Сомбора.

У свечаној поворци предњачила је велика група коњаника. Следила је колона која је представљала слике из живота и обичаја Буњеваца, која је добрим делом и данас иста: „краљице", стари начин жетелачких обичаја, алат и машине који су се користили у прошлости до савремених машина за рад у пољу. Видљив покушај промене идентитета Буњеваца у Хрвате, односно у буњевачке Хрвате, у наредним деценијама постаће све јачи, а декретом НВО из 1945. било је забрањено изјашњавати се као Буњевац или Шокац. Након II светског рата прослава д. се обележава само у цркви, скромно, са децом која обављају функцију бандаша и бандашице.

Прва велика друштвена Градска д. у Суботици организована је 1968. Деведесетих година XX в. Хрватска заједница преузима д. у сарадњи са тадашњом градском влашћу и од ње уместо градске прави хрватску манифестацију у којој спаја друштвену са црквеном. Буњевци, који се као такви изјашњавају, из ње су изопштени. Оснивањем Националног савета буњевачке националне мањине 2003. Буњевци ће д. прогласити за свој национални празник, који се одржава 15. августа. Kао обичај обележава се у многим местима где и данас живе Буњев-ци, од Сомбора, Светозара Милетића, Чонопље, па до Каћмара у Републици Мађарској. Обележавање Дана д. као националног празника започиње на Св. Марка 24. априла посвећењем жита. Затим следи низ манифестација посвећених овом обичају: „прискакање ватре", „рис" -- косидба жита, радионица за израду пелица и винаца од жита, колонија и изложба слика и предмета од сламе, етно-изложба на тему д. Следе д. у околним местима Суботице, као и у Сомбору, и на крају је завршна и централна манифестација Дана д. Она се обележава свечаном поворком обученом у народну буњевачку ношњу, која креће од Буњевачке матице и пролази кроз град, одлази до бисте свећеника Блашка Рајића, где му председник Националног савета полаже цвеће. До 2018. организована је свечана академија у Градској кући Суботице, да би од 2019. д. била обележена у центру града, са пригодним културним програмом у којем учествују гости из околних места Суботице, Сомбора и Баје у Републици Мађарској итд. Након тога организује се и Бандашицино коло, у којем учествују све званице, гости и публика.

ИЗВОР: Невен, Суб., 1911, 8.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, О пореклу Буњеваца, Бг 1930; Б. Ћупурдија, Суботица и околина, Н. Сад 1993; А. Раич, „Дужијанца и формирање националног идентитета Буњеваца", Буњевачки приглед, 2017, 6; Н. Бабић, К. Кунтић, „Народни обичаји ко савримене манифестације (Велико прело и Дужијанца)", Култура и идентитет Буњеваца, Н. Сад 2017.

Сузана Кујунџић Остојић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)