ДУБНИЦА

ДУБНИЦА, село у јужној Србији, у општини Врање, смештено на северозападној страни Врањске котлине, у изворишном делу Дубничке реке, леве притоке Јужне Мораве. Налази се око 9 км југозападно од општинског центра, с којим је спојено локалним путем. Смештено је на висинама 480--520 м. Основа је овалног облика, а распоред улица је мрежаст. Први помен села је из XV в. када је Д. била на вишем делу долинске стране, око 3 км северозападно од савременог села, у близини манастира Св. Петра. У наредном веку помињу се Горња и Доња Д. Почетком XVIII в. Д. је премештена на савремену локацију, на место где се смењује стрмији део са мање стрмим делом котлинске стране. Године 1879. у њој је било 90 кућа и 643 житеља. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. село је имало 1.168, а 2011. 770 становника, од којих су 98,6% били Срби. Пољопривредом се бавило 3,3%, а у прерађивачкој индустрији радило је 54,5% економски активног становништва. Неаграрно становништво је највећим бројем радило у Врању. У селу се налазе осморазредна основна школа, месна канцеларија за седам околних села и дом културе. Око 1 км северно од села су четири мала заселка, а километар даље је црква Свете Богородице.

Д. Тошић

Може се сматрати да је атар овог села вишеслојно археолошко налазиште, односно да се на овом простору живело у праисторији (бронзано и гвоздено доба), антици и средњем веку, све до данас. Село је формирано дуж Дубничке реке, а 1,5 км северозападно од насеља налази се узвишење Градиште, на којем су нађени археолошки трагови из праисторије, али и из римског периода. Према конфигурацији терена претпоставља се да се на врху брда Градиште налазило римско, односно касноантичко утврђење, док се на његовим падинама налазило насеље. Археолошки налази указују да се утврђење са насељем датује у период IV--VI в.

С. Петковић

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Археолошка истраживања у 1965. години -- Јужноморавска долина од Врања до Бујановца", ВГл, 1966, 2; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)