ДВОЈЕЗИЧНОСТ

ДВОЈЕЗИЧНОСТ (билингвизам), напоредна употреба двају језика код појединаца (индивидуална д.) и у друштвеним заједницама (социјетална д.), гранични случај вишејезичности (мултилингвизма). Популарнo је веровање да су двојезичне особе (билингвали) ретки појединци, најчешће потекли из етнички мешаних бракова, који су одрасли са два језика и отуда „перфектно" знају оба. Али научни приступ, који полази од глобалне раширености и диференцираног испољавања д. у разним димензијама, ову појаву сагледава као континуум између теоријски потпуне д., која приближно одговара поменутој лаичкој представи, и чисте једнојезичности (монолингвизма). Ако се занемаре ови полови, јер вероватно и нема људи који у потпуности знају и подједнако користе оба своја језика у свим ситуацијама, у говорењу, разумевању говора, читању и писању, док једнојезичност по дефиницији излази из тог опсега, у распону који остаје има много места за различите врсте и степене д. Овако гледано, убедљиво већа половина свих људи на свету је појединачно двојезична или вишејезична, а билингвала има безмало у свакој земљи, у свим друштвеним слојевима и на сваком узрасту. Насупрот стереотипу о њима као о нечему изузетном, што понегде изазива и извесно подозрење будући да одступа од „природне" једнојезичке норме, билингвали су пре правило него изузетак. Д. је традиционално схватана првенствено као знање двају језика, идеално дефинисано као максимално и једнако, па је билингвалним сматрано лице са два потпуна матерња језика, док је данас тежиште на употреби, те је реч о особама које редовно користе два језика. Први приступ је претежно формалне и психолошке природе, а други је више функционално и социолошки одређен.

Д. је симултана када се оба језика усвајају већ у предшколском добу, а сукцесивна када се други језик учи у школи и касније; балансирана ако се оба језика знају подједнако добро, а доминантна ако претеже знање једног од њих; активна ако се оба језика говоре, а пасивна ако се један само разуме; адитивна, психолошки позитивно означена, када се учење другог језика доживљава као обогаћење, или суптрактивна, негативно обележена, када се то осећа као угрожавање матерњег језика; стабилна ако се одржава у равнотежи, а  прелазна ако је међуфаза између једнојезичности у једном а потом у другом језику, честа код социјеталне д.; хоризонтална када су оба језика равноправна по друштвеном статусу, а вертикална када то није случај (→диглосија); двосмерна ако су обе групе у широј заједници двојезичне, а једносмерна ако је таква само мањинска група, док је већинска једнојезична; народна када је масовна и активна, обично код етнојезичких мањина, или елитна, сведена на образоване појединце. Међу пратећим појавама д. су језички контакти, позајмљивање и међујезичка интерференција, смењивање кодова (комбиновање елемената двају језика током исте интеракције између билингвала) и мешани језички варијетети. Уз лингвистичке, д. има и шире друштвене аспекте: образовне (када почети с наставом других језика -- модерна наука и пракса кажу: што раније), психолошке и когнитивне (данас се истиче позитиван утицај д. на психички и сазнајни развој детета), правно-политичке (заштита идентитета и права говорника мањинских језика) и др. У Србији се постепено шире модерни погледи на предности ране и потоње школске д., док се наставља значајна традиција неговања д. у национално мешаним срединама, нарочито у Војводини.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Скутнаб Кангас, Билингвизам -- да или не?, Бг 1991; Р. Бугарски, Језици, Бг 2010.

Р. Бугарски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)