ДОЊИ ТАВАНКУТ

ДОЊИ ТАВАНКУТ, село на северу Бачке, на јужној периферији Суботичке пешчаре, између железничке пруге и пута Суботица--Сомбор на југу и државне границе на северу. Општинско средиште Суботица је 18 км североисточно, а спајају их два паралелна пута. Село је дисперзивног типа и простире се на површини од 6 км^2^. Северни, већи део смештен је између железничке пруге и државне границе према Мађарској и чини га пет дугачких низова салаша саграђених дуж пешчаних дина правца северозапад--југоисток. У близини пруге густина градње је већа, ту постоје елементи компактног насеља и формиран је центар за сва три села. Први подаци о насељу датирају из 1439. када је оно било град у поседу племићке куће Хуњади. Његови трагови постоје у близини зграде старе школе. У време турске владавине, у XVI и XVII в., то је било мало село у којем се помињу Срби. Касније је расељено и помиње се 1880. као пустара са два насеља у којима је живело укупно 3.044 становника. Пустара је била део простране зоне дисперзивне насељености (салашарска насеља) која је раније у широком појасу окруживала Суботицу. После II светског рата пустара је подељена на три села: Љутово, Горњи и Доњи Таванкут. Д. Т. је централно и највеће насеље. Током друге половине XX в. овде се усталила депопулација. Године 1953. било је 3.636, а 2011. 2.327 становника, од којих су 38,2% били Хрвати, 29,7% Буњевци и 7% Срби. Пољопривредом се бавило 39,5% економски активног становништва. Међу непољопривредним становништвом највише је било радника у прерађивачкој индустрији (23,9% лица), који су знатним бројем радили у Суботици. У селу се, на релативно малом растојању, налазе католичка црква, основна школа, неколико продавница и кафана, банка, пошта, дом здравља, дом културе, неколико стамбених вишеспратница, погони фабрика мајонеза, млекара и млин.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, Суботица и њена околина, Н. Сад 1983; Т. Ковачевић, Општина Суботица -- географска монографија, Н. Сад 2006; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)