ДОМАЗЕТ

ДОМАЗЕТ, мушкарац који после закључења брака живи у кући и на имању своје жене и њене породице (родитеља -- таште и таста -- и остале родбине). Такав мушкарац је омаловажаван, што проистиче из надимака који му се дају, а у кући је био у подређеном положају у односу на жену, њене родитеље и родбину. Реч д. је стара и среће се у XVI в. у Сењу, а затим у Конавлима и Дубровнику где се запажа и као правни обичај. Према сељачком обичајном праву Срба у Војној крајини у Аустроугарској, д. би мењао своје презиме презименом жене или задруге у коју је ушао. Уласком у женин дом стицао је одређена права на њену имовину. У Црној Гори је, раније, д. мало ко ословљавао његовим презименом, него презименом домаћина куће у коју је дошао и таквог мушкарца су презирали. После смрти жене, чији муж је био д., заоставштину су, у складу с обичајним правом Црне Горе, наслеђивала деца, а ако деце нема, право плодоуживања на заоставштини стицао је муж д. Уколико д. после женине смрти оде из куће, имао је право на плаћање извесне накнаде за време које је провео са женом. У неким крајевима североисточне Србије, Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине домазетство је било уобичајено.

Илија Бабић

Осим назива д. и призетко, други називи из традиционалне културе су углавном локалног каркатера и најчешће су заборављени или се ређе користе: доходац, уљез, пришућко, приводњак, припуз, привук, утоскало. Етнолог Тихомир Ђорђевић, осим наведених, помиње у Пиротском округу називе приводњак, приодњак, призетњак, а у Војводини пришварак. У старим речницима могу се наћи и називи као што су прижења и пришупак. Називи су углавном погрдног карактера и сведоче о неповољном друштвеном статусу и омаловажаваном положају сиромашних мушкараца који су се најчешће опредељивали за овакав избор. О томе нам говори и народна изрека „Д. је црн гавран", те прича да је сам гавран на питање да ли постоји нешто од њега црње, одговорио да је то д. Међутим, у етнолошкој грађи се помиње да је у Лици било д. који нису сматрани „најамницима" на туђем имању него правим газдама, јер су били вредни и поштени. У североисточној Србији д. није имао негативан друштвени статус као што је то случај у другим крајевима, посебно у динарској области, где се д. сматрало великом срамотом за породицу.

Д. се обично везује за материнску филијацију и матрилокални брак. У патријархалним друштвима д. се појављује у породицама у којима нема синова. Таст доводи зета у своју кућу и на тај начин обезбеђује потомке и наследнике. Формално је реч о обезбеђивању материнске линије сродства и матрилокалном браку; међутим, практично је реч о продужењу мушке линије сродства јер деду (таста) наслеђују унуци, док се искључује очева, односно д. линија сродства. У појединим крајевима Србије доласком у тастову кућу зет преузима и тастово презиме, мада је у већини случајева задржавао своје. Међутим, обавезно преузима крсно име или славу, док своју породичну славу само „помиње" или скромно обележава. Преузимање породичне славе је у складу са традиционалним принципима везивања крсне славе за кућу и породично имање: онај ко наслеђује имање у обавези је и да прославља славу.

Лидија Б. Радуловић

ЛИТЕРАТУРА: Н. С. Мартиновић, Валтазар Богишић и историја кодификације црногорског имовинског права, Цт 1958; Речник српскохрватског књижевног и народног језика, IV, Бг 1966; Т. Ђорђевић, Животни круг: рођење, свадба и смрт у веровањима и обичајима нашег народа, Ниш 2002; Речник српскога језика, Н. Сад 2007.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)