ДОБРОТА

ДОБРОТА, село и део Боке которске, тј. источно приобаље Которског залива испод стрмих планинских страна које са запада ограничавају предео Његуши. Простире се од града Котора, односно речице Шкурда на југу до увале Љута око 7 км северније. То је флишна зона широка до 900 м, која се од морске обале диже до висине од око 100 м. Изнад ње су стрме кречњачке литице -- Которске стране до висина од око 1.100 м (Ђерински врх 1.098 м). У масиву Пестинграда и Добротске горе налази се 15 пећина међу којима је највећа Вилина пећина при врху Которских страна изнад засеока Каменаровићи. На додиру флиша и кречњака јављају се врела. Најјачи извор је понорница Љута чији се изворишни део налази на Његушкој површи у Валиштима, а врело је у непосредној близини обале на северној периферији Д. На подручју Д. постоји и неколико кратких потока.

Д. се први пут помиње у списима которског архива 1260. Насеље Д. (Dabrathum, Dabrata) формирало се од традиционалних целина насталих спуштањем појединих братстава са првобитно виших делова насеља на обалу, око ранијих и садашњих цркава. Поморство је по традицији било главна привредна делатност у Д. Године 1717. она је поседовала 21 брод. До краја XVIII в. број бродова је био у сталном порасту, тако да је 1758. Д. имала 45 бродова и 200 помораца, а 1781. 71 брод. Током XVIII в. она је, после Пераста, имала највише бродова у Боки. У XIX в., појавом парних бродова, наступила је криза класичног бокељског поморства што се одразило и на развој популације. Пре II светског рата број становника Д. био је мањи од 1.000. Опоравак је наступио после II светског рата и тек je 1961. популација достигла ниво (1.630 становника) са средине XVIII в. Према резултатима пописа из 2003. Д. је имала 8.169 становника (54,2% Црногораца, 25,3% Срба и 6,5% Хрвата). Према резултатима пописа 2011. у Д. је живео 8.291 становник. У послератном периоду доминантна привредна грана постаје туризам. Дуж читаве Д. на дужини од око 7 км су лепе плаже. Међу споменицима културе су Црква Св. Илије из XII в., Црква св. Еустахија из XVIII в., затим Црква Св. Матеја, саграђена 1670. на темељима раније средњовековне цркве. Ту су и многобројне палате: Трипковић, Ивановић, Дабиновић („Кокотова кула"), Радимири-Дабиновић („Криви палац"), Милошевић („Велики палац"), Каменаровић, Радоничић и др. Кроз Д. пролази пут Херцег Нови -- Рисан -- Котор.

ЛИТЕРАТУРА: А. Томић, „Доброта и њене кључне историјске и културне карактеристике", Годишњак поморског музеја у Котору, 2004, 52.

М. Бубало Живковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)