ДЕМЕТЕР, Пал

ДЕМЕТЕР, Пал (Dömötör Pál), правник, песник, преводилац (Баја, 15. VII 1844 -- Сомбор, 7. IX 1920). Правни факултет завршио у Пешти. Годину дана адвокат у Баји, потом у Сомбору радио као судија и председник Среског суда, те члан Градског већа за прописе. Од 1863. песме и преводе објављивао у будимпештанским, као и у сомборским листовима (Bácska, Zombor és Vidéke). Од средине 60-их година ХХ в. преводио песме Б. Радичевића, Ј. Ј. Змаја, Л. Костића, П. Прерадовића, С. Каћанског, као и српске епске народне песме. У књизи Őszi rózsák (Со 1895), осим својих песама, објавио преводе српске народне поезије („Марко пије уз рамазан вино", „Смрт Омера и Мериме", „Смрт војводе Пријезде" итд.). Мађарски листови и часописи (Vasárnapi Ujság, Tanulók Lapja, Ország-Világ, Magyar Szemle, Budai Szemle, Croatia и др.) с краја XIX и почетком XX в. доносе доста његових превода („Краљевић Марко и бег Костадин", „Косовка дјевојка", „Турци у Марка на слави", „Сибињанин Јанко и вила", „Хајка Атлагића и Јован Бећар", „Сан цетињске дјевојке", „Јетрвица адамско колено", „Хасанагиница", „Пропаст царства српскога", „Предраг и Ненад", „Бог никоме дужан не остаје", „Иво Сенковић и ага од Рибника" итд.). Ти преводи одају доброг познаваоца језика, а и духа српске народне поезије. Био оснивач и члан више локалних мађарских културних друштава у Сомбору. Повелик, сређен материјал његових превода српских песника и народне поезије неповратно је изгубљен, а био је већ потпуно припремљен за штампу, са уводном расправом о српској народној поезији, са поделом песама на епохе и пратећим белешкама. Проценивши обим овог рукописа на око 40 штампаних табака, Вељко Петровић је 1906. оценио да се ради о „до тада најбољој и најпотпуније сређеној збирци" превода српских песама, пресађених „у духу мађарске народне поезије", те „много поетичнијих и од Секачевих и од Маргалићевих и од Радићевих превода, јер их је најзад песник преводио".

ДЕЛА: Dömötör Pál költeményei, Со 1876; Dömötör Pál ujabb költeményei, Со 1884; Bácskai nóták, Budapest 1886; A nemzetiségek, vagy: horvát, oláh, tót, szerb és németség! Legyen velünk áldás és békesség!, Győr 1890.

ЛИТЕРАТУРА: М. Веселиновић Анђелић, Српскохрватска народна поезија у мађарској књижевности XIX и XX века, Н. Сад 1968; A szerbhorvát népköltészet a 19. századi magyar irodalom tükrében, Н. Сад 1982; J. Ispánovics Csapó, A bácskai magyar irodalmi kultúra előtörténete a régió magyar könyvkiadása szempontjából, Н. Сад 2011.

Ф. Немет

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)