ДУНАВ

ДУНАВ, друга по дужини река у Европи и двадесет девета у свету, која тече од Немачке па до Црног мора. Настаје у Немачкој, на планини Шварцвалд код градића Донауешингена, на висини од 678 м спајањем речицa Бреге (47,6 км) и Бригаха (42,7 км). Д. је међународна река. Протиче кроз Немачку, Аустрију, Мађарску, Србију и Румунију, а гранична река је између Словачке и Аустрије, Словачке и Мађарске, Србије и Хрватске, Србије и Румуније, Румуније и Бугарске, Румуније и Молдавије и Румуније и Украјине. Пре ушћа у Црно море гради пространу делту са три главна рукавца Килија, Сулина и Свети Ђорђе. Укупна површина слива је 816.947 км² што је 7,98% површине Европе. Поред поменутих држава кроз које Д. пролази, делови његовог слива простиру се по територијама Швајцарске, Италије, Чешке, Пољске, Словеније, Босне и Херцеговине, Републике Српске, Црне Горе и Албаније. Правцем исток--запад слив је дугачак 1.690 км, а широк је до 820 км. Иако је лева страна слива пространија, десне притоке му доносе више воде (66%). У литератури се појављују различити подаци о дужини реке, који варирају од 2.850 до 2.860 км. Речни систем Д. је веома сложен. У његовом сливу је 120 већих река, од којих су 34 пловне. Најзначајније притоке са десне стране су: Илер (172 км), Лех (253 км), Изар (283 км), Ин (510 км), Траун (116 км), Енс (256 км), Драва (707 км), Сава (945 км), Велика Морава (509 км), Тимок (184 км) и Искер (368 км), а са леве стране Наб (160 км), Морава (350 км), Ваг (459 км), Тиса (966 км), Олта (706 км), Серет (699 км) и Прут (926 км).

Сложена геолошка грађа и разноврсна морфолошка структура рељефа слива утицали су да су на току Д. формиране три дијаметрално различите целине. Горњи или алпијски део слива Д. почиње од Донауешингена и простире се до изласка из клисуре Девинска врата 4 км узводно од Братиславе. На њему Д. тече између планина Швапска јура, Франачка јура, Баварска шума и Шумава на северу и Алпа на југу. Ту он има све карактеристике планинске реке. Тај сектор дуг је 1.059 км или 37,2% укупне дужине. Са становишта услова пловидбе овај део је дужи и протеже се до места Гење у Мађарској (код Ђера). У горњем делу овог сектора код града Тутлингена, пролазећи преко кречњачких терена, део воде понире и подземно отиче ка сливу Рајне. Између Келхајма код Регенсбурга и Бамберга 1992. изграђен је пловни канал до Мајне и тиме су повезани пловни путеви Д. и Рајне. Од 1927. тај део Д. се регулише градњом брана са вештачким језерима, која олакшавају пловидбу, а вода се користи за хидроцентрале. Најчешће ширине реке на том сектору су између 100 и 200 м. Ту је и брзина речне воде највећа.

На горњем делу тог сектора од Донауешингена до Хофкирхена (између Дегендорфа и Пасауа), на дужини од око 600 км, водни режим Д. је плувио-нивални, односно на прилив воде снажније утиче отопљена снежница од количина падавина. Узводно од Улма највиши водостаји су у марту, а најнижи у септембру. Низводно од Улма та екстремна стања померена су за април, односно октобар. Низводно од Пасауа Д. са десне стране прима неколико притока које дотичу са Алпа (Ин, Траун, Енс, а много даље и Драва) и кроз њихова корита највише отичу воде сочнице и снежнице. Због тога је максимум водостаја лети, у јулу, односно у време најинтензивнијег отапања снега и леда на Алпима, а минимум зими, када је отапање снега најмање. Такав речни режим прати ток Д. све до ушћа Тисе.

Средњи сектор дунавског тока почиње од клисуре Девинска врата (или Гења) и протеже се до румунског града Турн Северин. На њему се дијаметрално разликују узводнији панонски и низводнији ђердапски део, где Д. пресеца Карпатске планине и у њима усеца дубоку Ђердапску клисуру. Укупна дужина је 861 км или 30,2% укупног тока реке. У панонском делу овог сектора Д. има све карактеристике равничарске реке. За њега је карактеристично скретање реке са начелног правца исток--запад. То се дешава први пут код Ваца, узводно од Будимпеште, где Д. нагло скреће према југу и тако тече до Вуковара. Код тог града поново скреће према истоку и тече северном границом Фрушке горе до њеног краја. Ту, код Старог Сланкамена, поново скреће до Београда где коначно наставља свој уобичајени правац према истоку. И на овом сектору вршени су велики мелиорациони радови копањем канала паралелних са реком, пресецањем меандара, а међу највећима су систем канала Дунав--Тиса--Дунав у Војводини и регулација пловног пута кроз Ђердапску клисуру са хидроцентралом. У горњем делу овог сектора, до ушћа Тисе, речни режим је глацијално-нивални. Низводније од ушћа Тисе све до ушћа реке на њега значајније утичу количине падавина у сливу и режим добија плувио-нивални карактер. Највиши водостаји су у априлу, а најнижи у октобру. На том сектору ширина реке се повећава и просечна ширина на сектору Будимпешта -- Ђердапска клисура повећава се на око 600 м, а пред Ђердапском клисуром достиже и 2.000 м. У Ђердапској клисури на неким местима се смањује и до 150 м (Мали Казан). У делу клисуре Госпођин вир је и највећа дубина реке (и највећа речна дубина у Европи) која је пре формирања вештачког језера била 82 м. На овом сектору су највећа речна острва као што су Велико житно острво између Братиславе и Коморана, дугачко 100 км и широко до 25 км. Наспрам њега на другој страни реке је Мало житно острво, дугачко 52 км и широко до 12 км. Узводно од Будимпеште је Сентандрејско острво дугачко 32 км, а низводно од Будимпеште је острво Чепел.

Доњи или Понтијски сектор Д., од Турн Северина до ушћа Сулине у Црно Море, дугачак је 930 км или 32,6% укупног тока и такође има карактеристике низијске реке. Ту је просечна ширина реке око 800 м. Највећим делом он има начелни правац запад--исток, а узводно од града Црна Вода скреће према северу, обилазећи побрђе уз обалу Црног мора, и гради делту површине 5.640 км². Поред три главна рукавца у делти је и велик број ужих канала, језера и замочварених терена у којима је велик број заштићених орнитолошких станица. Пре скретања реке према северу прокопан је пловни канал до обале мора као краћа веза са луком Констанца.

Годишње количине воде које протичу реком и водостаји изразито осцилирају, па амплитуде између најнижег и највишег забележеног водостаја достижу код Пасауа 1.061 цм, Калафата 1.013 цм, Ђурђуа 1.002 цм, Прахова 1.000 цм, Мохача 975 цм, Апатина 943 цм и код Новог Сада 912 цм. Високи водостаји су доводили до изливања воде по великим површинама алувијалних равни поред река, који су често угрожавали пољопривредне површине, комуникације и насеља. Због тога се већ неколико векова поред река предузимају мелиорациони радови, регулације тока и изградње насипа.

Д. има огромне привредне потенцијале као део пловног пута, који пресеца Европу правцем југоисток--северозапад од Црног до Северног мора. Д. је плован низводно од Улма на дужини од 2.588 км или на 90,8% укупног тока. За мање бродове плован је од Улма до Регенсбурга (209 км), а за веће бродове од Регенсбурга до ушћа (2.379 км). Тај део Д. укључен је у пловни пут Северно море -- Црно море чија дужина од Ротердама до Сулине износи 3.505,2 км. На Д. је више од 20 пристаништа која имају годишњи промет роба већи од милион тона. Укупан годишњи промет Д. процењује се на 80--100 милиона тона. Већина терета су грађевински материјали, угаљ, нафта, дрво, метални производи, руда гвожђа и вештачка ђубрива. Пловне су и 34 притоке Д. Његови хидроенергетски потенцијали су огромни и великим делом су искоришћени. Изузетан значај Д. је и за мелиорационе подухвате на околним обрадивим површинама, затим за одвођење отпадних вода насеља и индустрије, као и туристички значај. Уз обале Д. изграђене су четири европске престонице (Беч, Братислава, Будимпешта и Београд) и велик број значајних градова.

Стеван Станковић; Драгољуб Бугарски

У међународном праву. Статус међународне реке са правом пловидбе за све државе Д. је добио Париским уговором 1856, којим су формирана два тела -- Европска комисија, састављена од представника великих сила и Прибрежна комисија, у коју су ушли представници прибрежних држава. Премда је надлежност Европске комисије требало да буде временски, просторно и стварно ограничена, њен мандат је стално продужаван, а овлашћења проширивана, тако да је потпуно потиснула Прибрежну комисију. Дефинитивним статутом Д. (1921) потврђена су решења Париског уговора и проширена права великих сила. Обезбеђење слободе пловидбе и једнакости међу заставама поверено је двема комисијама (Европској дунавској комисији и Међународној дунавској комисији) од којих је прва имала широка законодавна, административна и финансијска овлашћења, док се улога друге углавном сводила на право надзора. Уочи II светског рата на иницијативу Румуније Синајским споразумом 1938, а затим Букурешким уговором 1939, извршена је ревизија Статута из 1921, тако што су многе надлежности Европске дунавске комисије ограничене или пренете на Румунију. Садашњи режим пловидбе Д. регулисан је Конвенцијом о режиму пловидбе на Д., усвојеном на Београдској конференцији 1948. Пловидба је слободна и отворена држављанима, трговачким бродовима и роби свих држава на бази равноправности у погледу лучких и пловидбених такси, као и у погледу услова трговачке пловидбе. Режим установљен Конвенцијом примењује се на пловни део Д. од Улма до Црног мора, рукавцем Сулине с излазом на море кроз Сулински канал. Прибрежне државе су се обавезале да своје секторе Д. одржавају у пловном стању за речне и, на одговарајућим секторима, поморске бродове и да изврше радове за обезбеђење и побољшање услова пловидбе, као и да не спречавају нити ометају пловидбу на пловним путевима Д., те да се по тим питањима саветују са Дунавском комисијом. Забрањена је пловидба ратних бродова неприбрежних држава. Ратни бродови подунавских земаља могу пловити ван граница своје земље, али само на основу претходног споразума заинтересованих подунавских држава. Право каботаже, пилотажа, санитарна, царинска служба и служба речне безбедности резервисани су искључиво за подунавске земље. За покриће расхода за обезбеђење пловидбе подунавске државе могу, по договору са Дунавском комисијом, одредити пловидбене таксе, с тим да суме добијене од тих и других такса не могу служити као извор добити. Успостављена је Дунавска комисија, надлежна за цео пловни део Д. и састављена од по једног представника сваке подунавске земље.

На основу Конвенције из 1948. подунавске државе закључиле су међусобно билатералне споразуме којима су ближе уређена питања од значаја за несметано одвијање пловидбе Д. -- важење бродарских исправа, статус посада трговачких бродова, сарадња бродарских предузећа, питања водопривреде, риболова и др. Сарадња тих земаља у циљу што бољег економског искоришћавања Д. у свим непловним облицима одвија се преко заједничких водопривредних комисија. Заштита дунавских вода регулисана је Конвенцијом о сарадњи за заштиту и одрживу употребу реке Д. (1994) која се скраћено назива Конвенцијом за заштиту Д. Њен основни циљ јесте обезбеђење да се површинске и подземне воде Дунавског басена користе на одржив и правичан начин. То подразумева конзервирање (очување), унапређење и рационално коришћење површинских и подземних вода, превентивне мере ради контроле ризика у вези с поплавама, ледом и опасним супстанцама, те мере за смањење загађења ваздуха. Чланице Конвенције (подунавске земље и Европска унија) основале су 1998. Међународну комисију за заштиту реке Д., чији је циљ да промовише и координира управљање водама, а изнад свега да смањи опасност од загађења. Република Србија чланица је обеју конвенција, из 1948. и 1994. Од значаја су и неки други документи, међу којима нарочито одговарајуће директиве и други акти ЕУ на пољу водне политике.

Борис Кривокапић

У фолклору. Д. (Дунаво, Дунај, Дунава) формулативно је атрибуиран као „тихи" („тијо Дунаво") и „бели" (нарочито у лирици), што су синтагме могуће прасловенске старине. У традиционалним представама и усменом фолклору вишеструко митологизована река. По предању забележеном у Повести минулих лета (почетак XII в.), након вавилонске пометње и расељавања народа, Словени су дошли на Д. На широком словенском простору опеван је као рајска река (извире испод златне јабуке у рају, на њему стоји рајско дрво), а слика дрвета света усред митске воде упамћена је и у љубавној лирици: „Посадил сам виту јелу, / Јела ми се разграњала, / Разграњала, рацавтела. / Из вр'а јо роса пада, / Из средину пчеле лету, / Из корена Д. тече. / Насред Д. мермер камен, / Туј девојка платно бели" (ЛНП, 308). У обрнутој перспективи, али са истоветном митском семантиком, Д. и Морава (варијантно -- море) мапирају границе света: „Врбо, врбичице, / Порасти високо, / Порасти високо, / Порасти големо, / Па рашири грање, / Грање до Мораве, / Лисје до бел Д." (ЛНП, 75), због чега фигурирају и као метафоре неспојивог: „Узрасла су два дрвета танка висока, / Једно расло на Д., друго на мору; / Кад се она два дрвета врьом састала, / Састао се онда и ти са другом љубом!" (Вук I, 364). Општесловенски полумитолошки оријентири „од (тихог) Д. па до (сињег) мора" могући су рефлекс реалног географског искуства Словена (Д., Црно море) пре сеобе из Закарпатја (А. Лома). Захваљујући симболици коју вода има у фолклорном моделу простора, Д. је и као граница између свог и туђег, света живих и света мртвих, овостраног и оностраног, нарочито у обредним песмама које на различите начине тематизују контакт између човека и виших сила. У коледарским песмама свето биће -- пчела -- преводи младог бога преко Д.: „Летела је, коледо, / медна буба, коледо; / Летела је, коледо, / Уз Д., коледо, / Летела је, коледо, / Низ Д., коледо! / Тражила је, коледо, / Младог бога, коледо!" (ЛНП, 3), чему је аналоган напор обредног јунака крстоношких песама да преко њега пренесе „златне крсте": „Играјте, појте, девојке, / Често низ Д. гледајте, / куд се Манојло провози / И златни крсти проноси" (ЛНП, 105). У песмама које акцентују трагички потенцијал воде као границе Д. је несавладива препрека, с митским реминисценцијама на архаична ратничка божанства (коњаници) и култ смрти: „Играли се врани коњи, / Међу собом говорили: / 'Ради бисмо путовати / И Д. пребродити.' / Други коњиц проговара: / 'Дубока је Д. вода, / Синоћ момка занијела'" (Вук V, 508). У другом жанровском кључу исти мотив транспонован је у иницијацијски задатак којим би јунак требало да докаже спремност за женидбу: „Ој Бога вам незнане делије / Ако могу сваком бити слуга / Ал не могу сваком бити љуба, / Само оном доброме јунаку / Који може Д. препливати" (БВ, 224). Мотив „удаје" за Д. типска је метафора смрти („'О Д., тија водо ладна, / Кад је мене Јово преварио / Ја се с тобом хоћу заручити.' / То изусти у Д. се спусти" (БВ, 67). У историзованом -- епском јуначком контексту -- Д. углавном фигурира као реалан географски маркер („На Д. ниже Биограда"; „На Ковину Д. пребродио", „И Небојшу на Д. кулу"), мада се јавља и као младожења у слици велике старине о космичкој свадби („Д. се Савом оженио [...] Одевери Дрину ладну воду") коју прати жртвовање ратника на бојном пољу („Не срди се, моја мила снао, / Ево иде летњи Ђурђев данак, / Набрати ћу цвећа свакојака / И доћи ће војске свакојаке, / Овди ће се ударити војске, / Попадаће све јуначке руке / И на руке злаћени прстени, / Послаћу ти и прстен и венац"; ЕР, 12). Као простор оностраности адекватно је место протеривања демона болести у басмама, док је у предањима станиште водених духова, водењака, митологизованих животиња („Кога посла на то бело Дунавје, / Он улови белу рибу моруну"; ЕР, 43), што је у бајковитим сижеима транспоновано у мотив рођења „змије младожење" од крила „златнокриле" рибе ухваћене у Д.

Лидија Делић

ИЗВОРИ: ЕР; Вук I, V; Народна поезија -- епске песме (електронска база), М. Детелић, Б. Томић, www.monumentaserbica.com/epp/.

ЛИТЕРАТУРА: W. Kresser, W. Lászlôffy, „Hydrologie du Danube", La Houille Blanche, 1964, 2; Д. Дукић, „Место и значај Дунава међу великим рекама на Земљи", Бг 1971; Д. Дукић, Дунав, хидрографске карактеристике и саобраћајни значај, Бг 1977; Воде СР Србије, Бг 1977; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; С. Толстој и Љ. Раденковић (прир.), Словенска митологија: енциклопедијски речник, Бг 2001; А. Лома, Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике, Бг 2002; Е. Стојић Карановић, Дунав -- река сарадње, Бг 2005; В. Вукасовић, „Међународноправно регулисање заштите и одрживог коришћења водних ресурса", Међународни проблеми, 2006, 1--2; Р. Зечевић, Дунав и међународно право, Бг 2006; M. Детелић, „Епска хидронимија", Oноматолошки прилози, 2009, 19--20; Б. Кривокапић, Енциклопедијски речник међународног права и међународних односа, Бг 2010; ЛНП -- Љ. Пешикан Љуштановић (прир.), Лирске народне песме, Н. Сад 2012; Међународно јавно право, Бг 2013; БВ -- Ј. Пандуревић, Из фолклорне ризнице Босанске виле: епско-лирске пјесме, II, Н. Сад 2015.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)