ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован, трговац, поручник, обавештајни официр (Сарајево, 1762 – ?, после маја 1808). У Београду боравио 1786. али није познато да ли је у њега навратио као трговачки посредник или је ту био стално настањен. С аустријском војнообавештајном службом доведен је у везу две године пре почетка Аустријско-турског рата (1788–1791) када је, после неуспешног покушаја аустријске војске да уз помоћ Срба заузме Београд, пристао на предлог мајора Михаила Михаљевића да као аустријски повереник преузме оне обавезе, које је до тада у Београду имао Јован Новаковић Чардаклија, који је избегао у Аустрију. Обновљене припреме за освајање Београда одвијале су се у много тежим условима јер су Турци сазнали за аустријске планове и учешће Срба у завери. Извештаје о стању турске посаде у Београду слао је од средине децембра 1787. Д. се обавезао да ће у ноћи која је одређена за напад запалити једну кућу код Видинске или Стамбол капије како би аустријска војска, уз ватрогасце, могла да уђе у град кроз отворене капије. Не постоји податак о његовом учешћу на састанку повереника из Србије у Старој Пазови 12. I 1788, на којем су подељена задужења за предстојећи напад на Београд, који је планиран за 17. јануар. Када се одустало од овог покушаја освајања Београда, с већином нових завереника је 9. II 1788. пребегао у Аустрију након што је Аустрија објавила рат Турској. За време Аустријско-турског рата у аустријској војсци је био добровољац и официр. Одмах при ступању у добровољце, априла 1788, добио је чин поручника (оберхаднађа) у нерегуларној јединици Михаљевићевог фрајкора, који је био састављен углавном од Срба. Од маја 1789. био је заставник, од новембра потпоручник у регуларном батаљону Михаљевићевог фрајкора. Чин потпоручника је према рангу одговарао звању војводе у нерегуларној јединици па су га савременици понекад ословљавали војводом. На основу напредовања у војној хијерархији, вероватно је да је учествовао у већини бојева које је Михаљевићев фрајкор водио до 1790. у северној Србији, од реке Дрине до Велике Мораве. Након Аустријско-турског рата остао је у аустријској војсци с чином поручника. Учествовао је у аустријским ратовима против Француске (1792–1801, 1805) под командом генерала Алвинчија и генерал-мајора Павла Давидовића. За време Првог српског устанка живео је у селу Деч у Срему. Служио је у Деветом пешадијском пуку Славонско-сремске војне границе. Надвојводама Карлу и Лудвигу и Јозефу Симбшену, команданту Славонско-сремске војне границе, слао је извештаје о стању у Србији. Говорио је турски језик па се аустријским властима 1807. нудио за обавештајца у Босни и Херцеговини. Међу штампаним извештајима последњи је из маја 1808, после чега је вероватно био упућен на ратиште или за тајног извештача у Босни, што је тражио и од надвојводе Лудвига.

ИЗВОРИ: Д. М. Павловић, Србија за време последњег Аустријско-турског рата (1788–1791 г.), Бг 1910; А. Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, IV, 1807, Суб. 1938; V, 1808, Суб. 1939.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Пантелић, Аустријски покушаји за освајање Београда 1787. и 1788. године, Бг 1922; В. Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку, Сар. 1928; В. Ћоровић, „Прилози хисторији Кочине крајине", ПКЈИФ, 1935, 15, 1–2; В. Чубриловић, „Кочина крајина 1788–1791", у: Историја Београда, 1, Бг 1974; С. Гавриловић, „Ка српској револуцији", у: Историја српског народа, IV/1, Бг 1986.

Ненад Урић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)