ДИЈАЛЕКТИ

ДИЈАЛЕКТИ (грч. diavlekto": говор, разговор; наречје), географски или социјално дистинктивне варијанте једног језика, резултат хоризонталне (територијалне) и вертикалне (социјалне) стратификације. Географски дистинктивни варијетети неког језика, као најраспрострањенији тип дијалекатске диференцијације, најчешће се називају д. -- географским, регионалним, локалним, територијалним и сл. Међутим, географске д. треба посматрати као јединице надређене локалним (нпр. московски руски) и регионалним д. (нпр. тоскански италијански) јер их они у себе укључују. Географски д. је посебан тип говорног језика, са изразитим самосвојним обележјима из било ког сегмента језичке структуре -- фонетским, морфолошким, синтаксичким, лексичким и др., по којима се разликује од других д. истога језика. Међутим, иако се међусобно разликују, д. истога језика поседују скуп особина које су им свима заједничке, те се сматрају узајамно разумљивим, иако у највећем броју случајева та разумљивост није потпуна. Ипак, постоје д. истога језика који су у свом говорном виду међусобно тешко разумљиви или су потпуно неразумљиви (нпр. неки д. кинеског језика), као што постоји и супротна ситуација -- да се припадници различитих, сродних језика могу међусобно споразумевати без нарочитих препрека, при чему се самобитност тих језика заснива на посебности историја, култура и сл. датих народа (нпр. Швеђани, Норвежани и Данци).

Језици су у различитој мери раслојени у погледу социјалних подела, попут класе, професионалног статуса, нивоа образовања, узраста или пола, јер је сваком природном људском језику -- као структури која трпи утицаје екстралингвистичких, превасходно друштвених и културних чинилаца -- иманентна нехомогеност, тј. дифузност. Социјално дистинктивни варијетети неког језика називају се социјалним или класним д., а у новије време за њих се најчешће користи термин социолекти. Језичке разлике међу појединим социолектима најочитије су у лексици, а свака социолекатска говорна варијација располаже, као и све друге варијације, одређеним инвентаром, избором и употребом језичких средстава. Као карактеристичан пример социјално мотивисаног језичког раслојавања обично се узима жаргон (сленг), који се првенствено одликује специфичним речничким фондом и знатнијом флексибилношћу у односу на традиционалне географске д. Такође, као посебна социјална варијација издвајају се и професионални д. -- особени језици одређених професионалних група, који имају себи својствен терминолошки систем, при чему се за њихово означавање најчешће користе термини регистар, варијетет и сл.

Термин д. везује се често за супстандардни говор, неку језичку праксу која одступа од усвојене норме. Понекад се примењује и у посебном, историјском значењу -- њиме се именују или својеврсне етапе кроз које је у своме историјском развоју прошао неки језик (нпр. елизабетански енглески), или поједини језици као чланови скупине са заједничким претком (нпр. енглески и немачки су пореклом германски д.). Као синоним за д. понекад се користи и назив (дијалекатски) идиом, као и термин говор (вернакулар).

Наука која се бави систематским изучавањем д. назива се дијалектологија, а у новије време као оделита дисциплина постоји социјална дијалектологија. Поред дијалектологије постоји и лингвистичка географија -- лингвистичка дисциплина која се бави изучавањем д. у њиховој хоризонталној диференцијацији, односно, праћењем географског распростирања конкретних језичких појава са различитих језичких нивоа. Највиши домет лингвистичке географије представља израда лингвистичких атласа.

Стандардни језици најчешће се заснивају на једноме д. или дијалекатским цртама које су у одређеном периоду у датој култури биле доживљаване као престижне, односно, могу бити засновани на дијалекатском идиому образоване популације престонице неке земље (нпр. француски, руски, дански језик и др.) или неког привредног и културног средишта, високо вреднованог на друштвеној скали (нпр. говор Фиренце за италијански језик). Такође, стандардни језик неких земаља настао је комбиновањем особина неколико регионалних д. (нпр. немачки, пољски). Када се одређени дијалекатски идиом почне употребљавати у писаној форми -- у администрацији, привреди, култури, тада настаје стандардни језик и језичке се варијантности почињу одстрањивати, чему доприносе образовни систем, речници, граматике и сл. Различита историјско-културна дешавања утичу на то да и стандардни језици првобитно засновани на једном локалном д. доживљавају током времена различите промене, прихватајући и елементе из других д.

Након језичке реформе Вука Стефановића Караџића у XIX в., српски књижевни језик заснива се на двама новоштокавским д., ијекавског и екавског изговора -- херцеговачко-крајишком (претходно називан источнохерцеговачким д.) и шумадијско-војвођанском. Иако је Вук Караџић писао јекавицом, утврђивање народне основице књижевног језика није довело и до промене књижевног наречја у областима Војводине и Србије, будући да се у овим привредно и културно престижним српским крајевима говорило шумадијско-војвођанским д., са екавском изговорном варијантом. И у српској се култури уз књижевност на стандардном језику негује и књижевност на д., са идејом да се постигне уверљивија карактеризација ликова и већа аутентичност описиваних збивања и средине. У српској књижевности се најчешће као значајна дела писана на д. истичу приповетка Ивкова слава Стевана Сремца и роман Петријин венац Драгослава Михаиловића.

Смањивање дијалекатских разлика, првенствено путем замене дијалекатских црта одговарајућим особинама стандардног језика, представља општу тенденцију савременог доба. Географски д. су управо на трагу изумирања, они нестају под утицајем изразитог динамизма савременог друштва и процеса индустријализације и урбанизације, што подразумева и културну трансформацију: образовни систем, који уводи масовну писменост и престижни стандардни језик, велика покретљивост становништва, средства масовних комуникација, писани и електронски медији, различите и многобројне техничко-технолошке иновације. Изумирање и процес нивелације, унификације д. тиче се пре свега народних говора који су представници руралних средина, док су градски, урбани д. све видљивији. За д. урбаних центара се у новије време уобичајио термин вернакулар. Урбане језичке варијетете на српским дијалекатским подручјима чини, пре свега, њихово дијалекатско залеђе, тј. они су задржали дијалекатску основу околних руралних средина. Међутим, у великим урбаним центрима развијају се и иновације непознате дијалекатској основици дате области.

Дијалекатска граница је линија са чије се једне стране налазе груписани многобројни изговорни ликови, морфолошки и творбени облици, значења речи и др. који се систематски разликују од еквивалентних јединица са друге стране дијалекатске границе. Међутим, дијалекатске границе су релативне, будући да између појединих д. или говора постоји један ужи или шири појас у којем се сустичу дијалекатске особености обају суседних д., који могу чак бити и гранични д. двају суседних језика. Такође, границе које се успостављају на основу дијалектолошких критеријума по правилу се не поклапају са политичким, међудржавним границама, па се тако, на пример, на источној страни српско-бугарске границе и на јужној страни српско-македонске границе налазе српски говори призренско-тимочке дијалекатске основице.

Такође, границе географских д. углавном обухватају и прелазна подручја, на којима се срећу језичке особине обају суседних д., при чему су неке од њих карактеристика једног а неке карактеристика другог д.; за говоре који се налазе на простору на којем се сустиче велик број дијалекатских диференцијалних црта карактеристичних за пограничне области прихваћен је у дијалектолошкој литератури термин прелазни говори. Постоји и термин мешани д., којим се именују народни говори на одређеном простору, настали као резултат мешања становништва које је сеобама стигло из одвојених, различитих области.

Гранична линија одређене дијалекатске црте назива се изоглосом, и она може бити везана за било који језички ниво, па тако постоје изофоне, изотоне, изоморфе, изосеме, изолексе. Потпуно поклапање језичких изоглоса ретко се јавља; ове се линије пружања одређених језичких појава углавном пресецају и преплићу, стварајући веома замршене сплетове. Међутим, често долази до груписања ових линија у тзв. снопове изоглоса, што је условљено или географски (високи планински венци или широки речни токови, који су препрека ширењу неких иновација) или историјски (постојање политичких граница у дужем временском периоду, сеобе чији резултат бива суживот двеју популација чији су се д. оделито развијали).

При изучавању д. од значаја су термини центар или жаришно подручје, периферија или реликтно подручје. Жаришна подручја, која се најчешће поклапају са економским и културним средиштима, представљају извориште већег броја значајних језичких иновација, док реликтна подручја по правилу не бивају захваћена тим иновацијама. Она, међутим, имају изразиту дијалекатску индивидуалност, представљајући својеврсну комбинацију архаизама и иновација, развијених често и под утицајем суседног (уз границу између два језика) или доминантног (у енклавним позицијама) језика, будући да се у таквим случајевима може говорити о великом броју двојезичних говорника. Промене се не очитују само на нивоу позајмљивања лексике, него и на нивоу усвајања одређених фонолошких или граматичких елемената и структура. Овакве промене изразите су и на периферији српског етнојезичког простора, посебно у областима вишевековних интензивних словенско-несловенских етнојезичких и етнокултурних контаката (српски говори у којима су присутни континуирани додири са румунским и албанским језиком), али и под одређеним утицајем словенских језика који су у прошлости претрпели знатнија балканистичка преструктурирања (бугарски, македонски). Изучавање периферних српских говора је од посебног значаја за историјску дијалектологију и за решавање питања из области међујезичке интерференције (аналитизација акценатског система, нестабилност у реализацији африката и њихово свођење на један пар, тежња ка проклитизацији глаголских и заменичких енклитика и сл.).

Језичке промене сматрају се основним узроком дијалекатске диференцијације. Будући да је језик динамичан феномен, он је непрестано подложан променама, и то у сваком свом сегменту. Број разлика насталих услед језичких промена временом се увећава; многи сродни језици су у прошлости били д. истога језика. Дијалекатске разлике настају тако што се одређена језичка промена или иновација појављује само код одређене скупине говорника једнога језика, а онда се може рећи да она стоји насупрот непромењеној језичкој особини или архаизму. Такође, као што сваки д. има особен комплекс иновација, тако се ниједан д. не може сматрати апсолутно архаичним у односу на остале д. истога језика, него он у односу на њих само може бити архаичнији по некој својој језичкој црти (или по већем броју одређених језичких црта).

Постоје екстралингвистички елементи који утичу на уједначавање међу географским д., као и они који утичу на стварање и умножавање разлика међу њима. Број дијалекатских разлика се увећава или смањује у зависности од интензивирања или слабљења контаката међу двема популацијама. За уједначујући утицај међу д. најважнији је узајамни контакт, а њега подржавају речне долине, морске обале, вишевековни путни правци -- саобраћајнице. Такође, масовне сеобе становништва могу допринети формирању релативно уједначене дијалекатске слике на одређеном подручју, односно, формирању слабо издиференциране дијалекатске формације, при чему је таква слика или резултат преовладавања д. који мигрантска популација доноси из своје постојбине, или је пак настала као резултат мешавине у оквиру које су изнивелисане дијалекатске разлике међу досељеницима из више различитих области. С друге стране, за дијалекатску диференцијацију су од пресудног значаја природне препреке (тешко проходни планински венци, велики речни токови, пустињски или мочварни предели) или политичке границе, дуж којих се неретко формирају изоглосни снопови.

Сеобе становништва и, у понеким случајевима, географски рељеф у појединим подручјима проузрокују изразитију дијалекатску диференцијацију у одређеном смеру, тако да правац изоглоса следи тај географски смер (нпр. запад--исток, југ--север и сл.). Тако је и дијалекатска слика српског језичког простора резултат политичких и економских миграција у периоду XIV--XIX в. Спонтане миграције и организоване сеобе, које су доносиле поступно померање српског становништва на север и северозапад, потекле су још од краја XIV в., у време османлијске најезде на границе српских јужних земаља и након судбоносног Боја на Косову. Интензивиране су од XVII в., а трајале су све до 30-их година XIX в. Тада су свој коначни дијалекатски лик добиле и призренско-тимочка и косовско-ресавска дијалекатска формација, чији правци простирања и облик на дијалектолошкој карти најочитије сведоче о правцима и начинима кретања српског становништва током вишевековних сеоба, једнако као што о томе сведочи и несразмера у величини данашњих дијалекатских типова који се везују за моравски слив.

Границе међу средњовековним српским говорима брисане су или померане под налетима носилаца других говорних типова, расељаваних по нужди -- из економских или из политичких разлога. Унификационе прераде падежног система које доводе до специфичних редукцијских промена у њему -- смањење броја падежних облика у множини, тј. изједначавање датива, инструментала и локатива, односно -- датива и инструментала на једној страни, а генитива и локатива на другој, у већини српских народних говора раширило се након XIV в., ношено новијим таласима миграција са херцеговачког терена, у потрази за плоднијим земљиштем, низ дрински слив -- у правцу севера, североистока и, нешто касније, северозапада. Тако, у XIV в. имамо, с једне стране, стварање новоштокавског дијалекатског типа, а с друге стране -- искључивање призренско-јужноморавских говора и извесних периферних области (нпр. у Црној Гори) из штокавске развојне заједнице по основу развијања друкчијих језичких одлика. Када се говори о узајамним додирима у средњовековној српској држави, од значаја су и везе косовско-ресавског са зетско-сјеничким д., које су нарочито утврђене новијим сеобама становништва које су се кретале са зетско-сјеничког земљишта ка косовско-ресавском. Касније, након турске инвазије на Балкан, дивергентне тенденције јачају и почињу се огледати у прекиду заједничког развоја косовско-ресавских и зетских говора и коначном раздељивању новоштокавских и старијих зетских говора. На другој страни, кретање становништа у оквиру тзв. источнохерцеговачких миграција ка областима северне Србије било је најмасовније у XVIII в. и почетком XIX в.

Називи д. (наречја, народних говора -- у зависности од терминологије у појединим језицима) најчешће су мотивисани њиховим географским положајем и распростирањем; тако, нпр. постоје северноруски и јужноруски говори, високонемачки и нисконемачки говори, северни, јужни и франкопровансалски француски д., словеначка наречја -- долењско, горењско, приморско, корушко и др., западномакедонско, југоисточно и северно наречје итд. Именовања основних српских дијалекатских јединица су дводелна; она првим својим делом сведоче о области која је била извориште миграција, а другим својим делом о области насељавања, док се целокупним називом назначава заправо распрострањеност дате дијалекатске формације: херцеговачко-крајишки (раније именован као источнохерцеговачки д.), шумадијско-војвођански, зетско-сјенички (у литератури се среће и под именом зетско-јужносанџачки), косовско-ресавски, смедеревско-вршачки, призренско-тимочка дијалекатска област (која обухвата призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички д.).

Сви српски народни говори припадају штокавском наречју, а најизразитије разлике у оквиру целине српских говора постоје између призренско-тимочке дијалекатске области, са три дијалекатске јединице у своме саставу (структурално иновативни д.), и пет преосталих српских дијалекатских јединица (структурално конзервативни д.). Балканизми који се појављују као иновације, а којих у свим категоријама и у том обиму нема у осталим српским д., чине призренско-тимочке говоре најреволуционарнијим међу српским говорима, пре свега на морфолошком и синтаксичком плану. Међутим, те разлике које издвајају призренско-тимочку област као особену нису истовремено и најстарије међу значајнијим међудијалекатским разликама. Само део разлика које постоје међу српским говорима, оних које се одликују и историјском важношћу, домашајем у језичком систему и тиме да се по њима не издваја само једна област из дате целине народних говора, погодан је за дијалекатску класификацију. Стога су као класификациони критеријуми за српске д. уведени замена јата и акцентуација, феномени с резултатима искристалисаним у периоду XIII--XIV в., с важном позицијом у језичком систему и са предношћу да се њиховим укрштањем добија неколико сразмерно равноправних дијалекатских јединица у оквиру српског језичког простора. Усвојена пракса да се у класификацији српских народних говора полази од замене јата, а да акцентуација служи за следећи ниво њиховог диференцирања иако су прозодијске разлике између српских д. значајније за језичку структуру и замашније од разлика добијених заменом јата, условљена је углавном разлозима практичне природе -- лако уочавање разлика у замени јата и њихова амблематичност и у говорном и у писаном језику.

У вези са заменом јата постоји основна подела на екавске и (и)јекавске говоре. У погледу акцентуације постоје такође два основна типа -- они са новом и они са старијом акцентуацијом (у њима је акценат у већини случајева задржао своје позно прасловенско место). Истовременом применом поменутих двају основних критеријума класификације добија се следећа подела структурално конзервативних српских д.: зетско-сјенички д. као (и)јекавски са старијом акцентуацијом, косовско-ресавски д. као екавски са старијом акцентуацијом, којем се по акцентуацији придружује смедеревско-вршачки д., специфичан по екавској замени јата са доста икавизама (присутних у шумадијско-војвођанском д.), херцеговачко-крајишки д. као (и)јекавски с новом акцентуацијом и шумадијско-војвођански д. као екавски с новом акцентуацијом. Подела је, географски гледано, настала по основу укрштања под косим углом изоглосе, тј. изотоне која предваја старији и нови тип акцентуације са изоглосом замене јата.

Уопштено узев, рефлекси јата су екавски на истоку српског језичког простора, а (и)јекавски су на западу. Међутим, постоје и говори с чувањем старе вредности јата -- тзв. јатовски, као и они који се одликују двоструким рефелксима јата у зависности од квантитета слога -- тзв. ијекавско-екавски, али ови говори због своје територијалне ограничености нису у српској дијалектологији сврстани у посебне дијалекатске јединице. Они се прикључују крупнијој дијалекатској јединици с којом су најсроднији, у првом случају -- суседним и сродним екавским говорима, у другом случају -- оближњим ијекавским.

Изоглоса која прави основну разлику међу структурално конзервативним српским д., идући правцем који води од Боке которске (између Пераста и Рисна) до румунске границе северозападно од Вршца, оставља са своје југоисточне стране говоре са старијом акцентуацијом, а са своје северозападне стране -- говоре с новом акцентуацијом. Међутим, новоштокавско преношење у акцентуацији остварено је у неким говорима само делимично, и то тако што је из положаја ван иницијалног слога повучен део силазних акцената, док је део њих остао на својим старим местима (нпр. у делу банатских говора, у Васојевићима и другде), и то у зависности од низа чинилаца (квантитет самог акцента, медијалност или финалност слога који губи акценат, отвореност или затвореност тог слога и др.). У класификацији српских д. ови се акценатски типови са само делимично изведеним акценатским преношењем прикључују д. са старијом акцентуацијом, док се д. с новом акцентуацијом прикључују они у којима нису многобројни примери с непренесеним акцентом.

Област српских говора са старијом акцентуацијом одликује се архаичношћу у односу на оба суседна акценатска система -- четвороакценатски у шумадијско-војвођанском д. и једноакценатски у призренско-тимочкој дијалекатској области: од првих се разликује претежним чувањем старог места акцента, а у односу на ове друге одликује је чување квантитетских опозиција под акцентом, при чему се у централном делу косовско-ресавског подручја чува у одређеним позицијама и прасловенски неоакут. У оба ијекавска д. ове су дужине по правилу очуване. У ареалу нешто ужем од подручја српских д. са старијом акцентуацијом присутно је изједначавање облика локатива множине са генитивом (-а / -ā, -āх, -āг итд.) и инструментала са дативом (-ма). Још једна значајна особина која захвата велику већину ових говора, али и понеке од оних с новом акцентуацијом (говори у Банату и Црној Гори), јесте неразликовање акузатива као падежа циља кретања и локатива (веома често и инструментала) као падежа места. Смањење дистинктивних одлика очитује се и у ликвидацији квантитета у постакценатском положају у готово свим екавским говорима са старијом акцентуацијом: само у неким положајима то бива у шумадијско-војвођанском д. и у делу смедеревско-вршачког, а у свим положајима се уклања у косовско-ресавском д. и у већини смедеревско-вршачких говора.

Говоре с новом акцентуацијом карактерише једнакост датива, инструментала и локатива множине (облици на -има и -ама), али у севернијим говорима шумадијско-војвођанског д. и у северозападним говорима херцеговачко-крајишког ово обличко уједначавање није довршено и тамо се срећу многобројни остаци старијих облика множинског инструментала и локатива, а нешто ређе и датива.

Када је реч о језицима и д. на подручју Балкана, познато је да насупрот крупном рашчлањавању јужнословенског ареала -- посматрано са генетске тачке гледишта -- на источни и западни јужнословенски ареал, постоји јединство балканскословенског језичког ареала, са низом својеврсних особености -- посматрано са типолошке тачке гледишта. У полилингвалним срединама попут Балкана наглашене су тежње ка упрошћавању језичких средстава, условљене потребом за поједностављењем комуникације, што је довело до појаве заједничких црта у језицима становника на истоку и југу Балкана, односно, у трима несловенским балканским језицима -- новогрчком, албанском и румунском, као и у двама словенским језицима -- бугарском и македонском, али и у југоисточним српским говорима призренско-тимочке дијалекатске основице. Заједничке особине у балканским језицима и д., словенским и несловенским, називају се балканизмима, чију суштину у већини случајева представљају иновационе прераде аналитичког типа.

У српским д., ширење аналитичких иновационих таласа из високобалканизованих српских говора крајњег југоистока и иницијација аналитизама под структурним утицајима суседних језика, у непосредном језичком контакту, представљају двојаке узроке аналитичких измена. Преплитање синтетичких и аналитичких црта уочљиво је у свим српским д.; у свакоме од њих понаособ изражено је на својеврстан начин. У неким случајевима (као, на пример, код слабљења деклинације за нумеричке вредности или код конкурентског односа инфинитива и да-конструкција) имамо присуство факултативности аналитичке иновације, што се може посматрати као прелазни ступањ у процесу поступне реорганизације одређене синтетичке структуре у њен аналитички пандан, при чему прелазак из једне структуре у другу редовно бива детерминисан поступношћу (факултативност иновације или захваћеност само једног сегмента одређене категорије). Понеке од великих иновационих аналитичких прерада досегле су у одређеним својим манифестацијама и новоштокавске говоре, нарочито екавске (нпр. слабљење/губљење нумеричке деклинабилности, повлачење инфинитива и прогресија употребе презентске да-конструкције). С друге стране, поједине аналитичке црте, као нпр. прономинална редупликација, мањег су домашаја у призренско-тимочким говорима у новије време, али се зато њихови релативно свежи трагови оцртавају на тлу севернијих српских д. (нпр. смедеревско-вршачких).

ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, Српски народ и његов језик, Бг 1971; О језику некадашњем и садашњем, Бг--Пр 1990; Из српскохрватске дијалектологије, Ниш 1991; Српскохрватски дијалекти: њихова структура и развој. 1: Општа разматрања и штокавско наречје, Ср. Карловци -- Н. Сад 1994; Д. Ћупић, „Дијалекти", у: Српски језик на крају века, Бг 1996; M. Радовановић, Социолингвистика, Ср. Карловци -- Н. Сад 2003; С. Реметић, „Језик Моравског слива", у: Морава, Бг 2006; С. Милорадовић, „Дијахрони и синхрони аспект аналитичких појава у српским народним говорима", ЗМСС, 2007; П. Ивић, Српски дијалекти и њихова класификација, Ср. Карловци -- Н. Сад 2009.

Софија Милорадовић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)