ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК, устанак српског народа против Турака 1815. под вођством кнеза Милоша Обреновића. Представља део устаничког покрета започетог Првим српским устанком 1804. и обновљеног Хаџи Продановом буном 1814, чији је циљ био решавање аграрног питања и стварање националне државе, а резултат стварање аутономне кнежевине (1830--1833), разарање феудалне социјалне структуре, укидање феудализма (1835) и формирање друштва слободног предузетништва.

Положај српског народа у Београдском пашалуку вишеструко је погоршан након гушења Првог српског устанка и успостављања управе Сулејман-паше Скопљака 1813. Становништво устаничке Србије стављено је првих 12 дана окупације ван закона, па су војне операције пратили суровост према побеђенима, велик број избеглица, који се процењује и до 140.000, многобројни збегови, пљачке и одвођење у робље. Војни командант Хуршид-паша понудио је амнестију и примио предају вођа устанка који нису избегли (М. Обреновић, А. Лома, Л. Мутап, М. Дринчић, С. Главаш, А. Миладиновић и др.). Постављени су већином на њихове старе дужности, али су повластице кнежинске самоуправе укинуте. Када се већина избеглица вратила, нови београдски везир Сулејман-паша увео је 1814. режим у којем су кадије и муселими имали подређену улогу у односу на бимбаше (више официре) и тефтише (истражитеље кривица), који су сурово прикупљали оружје и обезбеђивали мир, наплату пореза, кулук и друга давања, пљачкали, злостављали и бесправно убијали. Становништво се свело на око две трећине предустаничке популације (почетком 1815. у пашалуку је било око 50.000 харачких обвезника, од чега само 30.000 пореских). Радне и пореске обавезе су повећане (подвоз, број кулучара и радних дана на поправкама утврђења; харач од 13 гроша, а ванредни намет 1814. од 22 гроша по глави). Због нередовних прилика и недостатка становништва замрла је привреда и изазвала глад. Шириле су се заразне болести (колера, куга), а опште незадовољство прерастало је у активни отпор -- бежање у шуме, хајдучију, честе договоре старешина око поновног устанка, за који су из емиграције агитовале и вође Првог устанка. Да би олакшао управу, Сулејман паша је 8. VII 1814. поставио угледног рудничког кнеза Милоша Обреновића за оборкнеза (врховног кнеза, надкнеза) Рудничке, Крагујевачке и Чачанске нахије, због чега је он учествовао и у гушењу Хаџи Проданове буне, која је избила крајем септембра у Пожешкој/Чачанској нахији (манастир Трнава код Чачка) и пренела се у Крагујевачку. Угушена је пре краја октобра 1814. без већих оружаних сукоба устаника и турске војске, уз коју су наступале и српске чете под командом лојалних кнезова. Одмазда је ипак била сурова (погубљено је око 300 људи), а терор је појачан.

Свесни тешког положаја народа, кнезови су најпре покушали да преговорима са Сулејман-пашом поправе положај, али се паша изговарао да све ради по наредбама Порте. Стога је фебруара 1815. од њега тражено и добијено одобрење да српска делегација у Цариграду тражи олакшице. Убиство иначе лојалног С. Главаша (25. фебруара) спречило је слање делегације. Кнезови су се разишли, осим кнеза Милоша којег је паша задржао у Београду, а договори око устанка су учестали. Током марта тајно су се састајали народни прваци из Рудничке, Ваљевске и Београдске нахије или су организовали зборове -- у манастиру Враћевшница, у селима Луњевица, Драгаљ, Рудовци и Вреоци. Одлучено је да се у пролеће дигне општи устанак, према договору 23. IV 1815. у Такову, где је на Цвети -- празник Христовог уласка у Јерусалим -- организован велики сабор, и да се М. Обреновићу понуди вођство. Милош се укључио у договоре када је успео да изађе из Београда, испрва оклевајући због неповољних међународних околности, малог броја способних за оружје (који се процењује на 10.000, највише 20.000), недостатка новца и муниције.

Судбина планираног устанка увелико је зависила од односа великих сила према питању опстанка Османског царства и односа Велике Британије, Пруске и Хабзбуршке монархије према улози Русије у балканским приликама. Велике силе и званична Русија противиле су се револуционарном решавању Источног питања и оружаним акцијама у Турској. Стога нису биле спремне да подрже српске захтеве за олакшањем положаја, а још мање устаничке акције. Упркос настојањима проте Матије Ненадовића, на Бечком конгресу (септембар 1814 -- јун 1815) српско питање није било предмет дебате, а хабзбуршке власти су одбијале да приме евентуалне избеглице, саветовале су устаничким изасланицима да се народ не диже на устанак, контролисале су емигранте и спречавале њихов прелазак преко границе, појачале контролу извоза и забраниле извоз војног материјала (олова, барута, па чак и гвожђа).

Устанак је започео пре договореног термина ситним чаркама с Турцима три дана пре Цвети: А. Лома је растерао харачлије у Јасеници; Јован Обреновић, Сима Паштрмац и Благоје Томић из Кнића су дан уочи празника убили турске порезнике у гружанском селу Коњуша. Ипак је у Такову на Цвети објављен устанак, Милош се прихватио вођства и био проглашен његовим предводником. Други устанак водило је млађе покољење српских војвода из Првог (ниједан, осим Милоша, није био командант нахије). Иако се устало против легитимне турске власти, устанак је вођен као да није усмерен против султана, него против неправедног режима Сулејман-паше. Стога су старешине -- нарочито кнез Милош -- штитиле лојалне Турке, често опкољенима омогућавали да се повуку, а заробљенима да оду у насеља с турском посадом.

Рачунало се да турске посаде у пашалуку (око 10.000 људи) неће брзо добити појачање, због обично дугих припрема турске војске за интервенцију, и да њих треба војно поразити па преговарати о условима мира и олакшицама. Према Милошевом плану требало је из средишњег дела Београдског пашалука -- Рудничке, Крагујевачке и Чачанске нахије којима је он био оборкнез -- војним акцијама отерати Турке из нахијских центара и опколити гарнизоне по тврђавама. Стога је Л. Мутапа и Ј. Обреновића са око 300 устаника упутио на Чачак, али су их Турци одбили и устаници су се повукли на оближњи Љубић, држећи варош у опсади. Милош је остао у селу Мајдан на Руднику, чији је масив био устанички ослонац, а Милутина Гарашанина послао је на планину Кљештевицу да спречи продор београдског гарнизона ка Чачку. Гарнизон од око 5.000 војника, већином коњаника, под командом везировог ћехаје Имшир-паше, пробио се до Чачка и поред тзв. покретљивих устаничких удара на турску војску (на Липаку и код Рудоваца) и 6. маја ушао у варош. Већ сутрадан поведена је прва битка на Љубићу, али су Турци одбијени.

Да би сузбили очекивани притисак из Ваљева и Палежа (данашњи Обреновац), устаници су извршили противнапад у тим правцима, а највероватније у исто време упућено је једно одељење с Радославом Јелечанином на Карановац (данашње Краљево), да би се спречио долазак новопазарских Турака у помоћ Чачку. Милош је с 2.000 устаника 17. маја освојио Палеж, где су заробљена и два турска топа; М. Дринчић је савладао ваљевске Турке на Дружетићима, а крајем маја предало се и Ваљево, чији се гарнизон без борбе повукао ка Соколу. Тиме је обезбеђено прикључивање Ваљевске и Београдске нахије устаницима и онемогућена комуникација између Београда и Шапца. Успостављена је директна веза устаничке територије с Хабзбуршком монархијом, што је олакшало кријумчарење оружја и муниције и повратак у земљу старешина из Првог српског устанка (бивше војводе П. Молер, С. Чупић, С. Катић, кнезови М. Тодоровић, П. Оташевић, М. Рашковић, прота Н. Смиљанић и др.). Ипак, освајање Чачка било је предуслов за даље ширење устанка. У неколико окршаја на Љубићу, Срби, предвођени Ј. Обреновићем, Јованом Добрачом и Танаском Рајићем, који је имао под командом и два топа, одбијали су Турке. Почетком јуна команду је преузео кнез Милош и део трупа преместио у два шанца близу Мораве и у оближње шумарке, што је олакшало дејства турске коњице. Турци су 6. јуна потукли Србе у једном шанцу и заробили топове, а Т. Рајић је погинуо. У метежу је напуштен и други шанац, али се српска војска ипак консолидовала. Непосредно после окршаја убијен је Имшир-паша, па су се обесхрабрени Турци, притиснути глађу због опсаде, 10. јуна повукли ка Сјеници. Српска потера сустигла их је на планини Јелици и потукла код Ртара, освојивши велик плен. Плен је задржан, а робље предато Турцима у Ужице, као знак да се устало против зулума, а не турске власти. Да би се спречили испади турске војске, опседнуте су и тврђаве у Ужицу и Соколу.

Београдска и Смедеревска нахија коначно су ослобођене у другој половини јуна, када се турска војска, коју је предводио Сулејман-паша, након пораза код Ритопека и Гроцке повукла делом у београдску, а делом у смедеревску тврђаву и више није вршила испаде. Током похода ка Пожаревцу освојена је Баточина, а устаничка војска увећана људством Стевана Добрњца и Марка Абдуле. М. Обреновић је са 12.000--15.000 устаника напао Пожаревац и освојио га 7. јула, после дводневних силовитих јуриша и снажне одбране турске посаде, која се у блиској борби постепено повлачила из једног у други шанац. Тада је ослобођена цела Пожаревачка нахија, а затим Ћупријска и Јагодинска. Једино се колебала Шабачка нахија, нарочито Мачва.

Османска војска под командом румелијског беглербега Марашли Али-паше припремила се током лета 1815. за офанзиву на устанике. Требало је да главнина војске под његовом командом продре у Београдски пашалук с југа, из Румелије. Са запада, из Босне, требало је да наступа помоћна војска под командом Хуршид-паше, који је 1813. угушио Први устанак. Само су источне границе пашалука биле релативно сигурне, пошто су још 1814. над Поречом (данашњи Доњи Милановац) преузели контролу одметници од Порте Бећир-ага и Сали-ага. Продор велике војске Хуршид-паше очекиван је преко Шабачке нахије, која није у потпуности устала, па је Милош наредио да се сва села укључе у устанак, претећи смрћу колебљивцима. Захваљујући добром одзиву, Хуршидова претходница од око 1.300 људи под командом Ибрахим-паше одустала је од продора ка Шапцу или Београду и ушанчила се на Дубљу. Ту је до ногу потучена 26. јула, а командант Ибрахим-паша је заробљен. Тиме су војне операције биле завршене и после три месеца остварени војни циљеви устанка: Београдски пашалук је ослобођен и у турским рукама остале су само тврђаве Соко, Ужице, Шабац, Смедерево и Београд.

Међународне околности и даље су биле неповољне за устанике. Бечки конгрес је успоставио принцип легитимитета, Хабзбуршка монархија није дозвољавала извоз оружја и муниције и преласке преко границе. Устаници су једино Русију успели да заинтересују за свој положај. Без подршке пред офанзивом османске војске, затражили су преговоре о условима предаје. И турски команданти имали су инструкције да пре офанзиве преговарају. Уз посредовање Ибрахим-паше, којег је Милош с Турцима заробљеним код Дубља послао у Босну, Хуршид-паша је у преговорима с Милошем (21--25. август) понудио услове сличне онима из 1813. (повратак на стање из времена Хаџи Мустафа-паше и предаја оружја). Истовремено су, уз посредовање нишког владике, с Марашли Али-пашом преговарале устаничке вође код Ћуприје (Ј. Обреновић, Вујица Вулићевић и кнез А. Миладиновић), договоривши у Милошевом одсуству да упуте депутацију у Цариград и пропусте одред војске до Београда, како би паша у Цариграду доказао успех мисије. Милош је прихватио договорене услове пошто Марашли Али-паша није тражио предају оружја и крајем августа 1815. у Белици, код Ћуприје, уговорио примирје, које је и Порта прихватила. Нова српска делегација са архимандритом Мелентијем Никшићем на челу тражила је од Порте да за везира постави Марашли Али-пашу, а да основ уређења Београдског пашалука буду нешто ублажене погодбе Ичковог мира (из 1806), од којих су најважније биле да се порез плаћа паушално у износу од 800.000 гроша, да спахије не живе у селима него да приходе примају преко алајбега и да везир и врховни кнез бирају нахијске кнезове, које би Порта потврђивала бератима (повељама). Порта је реаговала на захтев руског посланика у Цариграду Андреја Италинског (од 30. септембра) и испунила део српских захтева: Београдски пашалук подређен је Румелијском ејалету, а Марашли Али-паша, као беглербег Румелије, постао је нови београдски везир, Сулејман-паша je постављен за босанског везира, уместо Хуршид-паше, који је премештен у Солун. Половина војске Марашли Али-паше је распуштена, а друга половина пропуштена у Београд. Пошто су се преговори депутације одужили, М. Али-паша и кнез Милош су 6. новембра сачинили у Београду усмени споразум, који је предвиђао да српски кнезови скупљају порез, да с нахијским муселимом и српски кнез суди Србима, да се спахијама даје десетак по бератима, да се у пашину службу не примају Арнаути и Бошњаци, да се не могу успоставити читлуци и да у Београду заседа Народна канцеларија -- нека врста највишег административног и судског тела српске заједнице. Чланове канцеларије чинили би по један кнез из сваке нахије, а паши би предавали новац од харача, пореза и других давања и судили за веће кривице Србима. Крајем новембра 1815. објављен је крај устанка.

Међутим, споразум кнеза и везира није имао снагу закона. Његове одредбе делимично су прихваћене у осам фермана, којима је озакоњено ново уређење у Београдском пашалуку. Први ферман (о харачу) издат је 3. XII 1815, а почетком 1816. преосталих седам. Њима је проглашена амнестија, харач је смањен на 3 гроша, Срби су добили право слободне трговине у Османском царству; наређено је да се царина наплаћује строго по тарифи, а да спахије узимају десетак по бератима, да се порез плаћа у две рате, да војне посаде буду само по градовима, да с турским нахијским старешинама и један српски кнез решава спорове везане за Србе и да Народна канцеларија буде надлежна за односе везира са Србима. Иако су овим хатишерифима захтеви српске делегације и одредбе споразума кнеза Милоша и везира значајно измењени, а Милош није званично признат за водећу личност у српско-турским односима, они су створили довољан основ за изградњу Милошеве личне, а потом и наследне власти, и за даље дипломатске активности са циљем добијања аутономије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гавриловић, Милош Обреновић, I (1813--1820), Бг 1908; А. Ивић, Аустрија према устанку Срба под Милошем Обреновићем (од марта до децембра 1815. године), Зг 1917; Историја српског народа, V, 1, Бг 1981; Д. М. Павловић, „Западноморавци, Рудничани и Драгачевци у Другом српском устанку", ЗРНМ, 1984, 14; Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830--1839), Бг 1986; Тумачења српске револуције у историографији 19. и 20. века, Бг 1992; Историја српске државности, II, Србија и Црна Гора -- нововековне српске државе, Н. Сад 2001; М. Екмечић, „Европски оквири и карактер српске револуције 1804--1815", В. Стојанчевић, „Ток и историјски резултати Српске револуције 1804--1815", С. Гавриловић, „Аустријска царевина и устаничка Србија 1804--1815", у: Европа и Српска револуција 1804--1815, Н. Сад 2004.

Бојана Миљковић Катић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)