ДИМИЋ, Момчило Мома

ДИМИЋ, Момчило Мома, књижевник, преводилац (Миријево код Београда, 28. II 1944 -- Београд, 8. VI 2008). Филозофију завршио на београдском Филозофском факултету (1968). Писао је песме, приповетке, романе, путописе, драме, есеје, филмске сценарије. Био дугогодишњи уметнички директор Београдског међународног сусрета писаца. Прва објављена књига, роман Живео живот Тола Манојловић (пог. Р. Константиновић, Бг 1966), донела му је глас једног од зачетника тзв. стварносне прозе. У њој је изворним језиком романескног јунака, шумадијског сељака Толе Манојловића из Неменикућа, каменоресца, сеоског мудраца, вечитог болесника, описао његов животни пут и трајним витализмом испуњену борбу са животним недаћама. Као монодрама у Атељеу 212, у интерпретацији П. Краља, извођен је преко 400 пута, а на енглеском, у Лондону, више од 30 пута. И у романима Анархист (Бг 1970, својеврсном наставку Толе Манојловића), Максим српски из дома стараца, роман у 18 приповедака (Бг 1971) и Шумски грађанин, роман у петнаест комада (пог. Ј. Аћин, Бг 1982) узимао је живе моделе за књижевне ликове. И Шумски грађанин је драматизован и извођен на шведском, у Упсали, а по њему је Д. написао и сценарио за филм С. Шијана Како сам систематски уништен од идиота. У приповеткама (Пошто Београд, Бг 1999) Д. је такође користио документарну и аутобиографску грађу да би што аутентичније описао изабране призоре из стварности и из сложеног породичног живота својих ликова. У књигама поезије (Цигански кревет, Бг 1968; Творац Русији, Н. Сад 1976) користио је грађу из непосредне стварности и употпуњавао је индивидуалним доживљајем света. Као један од најактивнијих путника међу српским писцима друге половине ХХ и почетка XXI в., обогатио је путописни жанр изразитим наративним средствима (Песник и земљотрес, виђења и путовања, пог. Д. Киш, Ниш 1978; Путник без милости, пог. Т. Куленовић, Бг 1991). Највише преводећи савремене шведске писце (А. Лундквиста, Х. Мартинсона, Г. Екелефа, Т. Транстремера, К. Фронтенсон, П. У. Енквиста, Е. Јонсона и др.) знатно је приближио шведску књижевност нашој култури. Добио је више књижевних награда, од којих је најважнија „Јаков Игњатовић" за животно дело.

ДЕЛА: песме: Посвете, Бг 1986 (пог. З. Глушчевић); приповетке: Гад рескирант, Бг 1985; роман: Мала птица, роман за одраслу и нарочито осетљиву децу, Сар. 1989; путописи: Места, Ниш 1992; Одлазак у Неменикуће, изабрани путописи, Младeновац 2003; есеји: Неовдашњи писци и сусрети, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: С. Игњатовић, „Мома Димић или мимо 'чистих', на једном концепту утемељених наративних образаца", Домети, 1985, 12, 42; Р. Путник, „Летење као алегорија", ЛМС, 1990, 165, 445, 1; Живео живот Тола Манојловић, зборник, Н. Сад 1996; М. Недић, „Путописна проза Моме Димића", Наш траг, 2004, 11, 1--2; М. Геров (ур.), Трагом светлости, зборник, Бг 2009; Д. Ђурић, Заточеник слободе, Бг 2016; Д. Стојковић, Мома или Цвеће сна, Младеновац 2018.

Марко Недић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)