ДОБРИЈЕВИЋ, Петар

ДОБРИЈЕВИЋ, Петар, балет-мајстор, педагог, кореограф (Велес, Македонија, 27. XII 1931 -- Загреб, 11. XII 2009). По завршетку класичне гимназије у Загребу, студира право и Позоришну академију. Био је члан Филмског студија „Јадран филма", а после његовог расформирања одлази у Ансамбл народних игара „Ладо". Стицајем срећних околности, али пре свега захваљујући очигледном таленту, постаје члан балетског ансамбла Хрватског народног казалишта у Загребу. Ту упознаје своју животну сапутницу, младу балерину Љубинку Докић, којом ће се оженити. На позив истакнутих балетских уметника Ане Роје и Оскара Хармоша Д. одлази у Сплит где са успехом игра Ромеа у балету Ромео и Јулија С. Прокофјева. После две сезоне у Загребу супружници одлучују да своју уметничку будућност потраже у Паризу. Професионални пут Д. започиње у трупама Жанин Шара и Људмиле Черине „Les Etoiles de Paris" и „Theatre d'Art Ballet". Тада сарађује и са међународном балетском звездом Милорадом Мишковићем, од којег је, по сопственом казивању, много научио. После интерпретације једне од главних улога у његовој поставци балета Посвећење пролећа И. Стравинског, Морис Бежар, један од највећих кореографа друге половине XX в., нуди Д. стални ангажман у својој трупи. Он понуду прихвата под условом да са њим буде ангажована и његова супруга. Обоје су постали суоснивачи чувене Бежарове трупе „Балет XX века" у Бриселу, у којој се Д. развија у импресивног карактерног играча, балет-мајстора и педагога који Бежарове балете поставља у Париској опери, у Балету Опере у Будимпешти, Бољшом театру у Москви, Миланској скали, у Канадском националном балету итд.

Упоредо Д. ради као педагог у ансамблима у Њујорку, Сао Паолу, Рио де Жанеиру, Берлину, Ослу и другим светским балетским центрима. Посебно се истиче његов успешан репетиторски рад са Р. Нурејевим на главној улози у балету По-свећење пролећа. У Балету Народног позоришта у Београду гостовао је 1972. кад је за јубилеј првакиње Душанке Сифниос пренео Бежарову поставку балета Болеро М. Равела. Напустивши Бежарову трупу, Д. постаје директор балетског ансамбла у Миланској скали, а затим и у „Teatro Comunale" у Фиренци. После три године, на Бежаров позив, враћа се са супругом у његову трупу, у којој ради као маестров асистент и кодиректор. Као угледан балет-мајстор био је најпре члан, а затим и председник Жирија на престижном такмичењу за младе балетске уметнике „Prix de Lausanne". Следи рад у Државној опери у Минхену и Сарбрикену где као директор, заједно са Љубинком, обнавља традиционални класични репертоар. После овог ангажмана био је балет-мајстор и педагог у Монте Карлу, а затим обоје постају слободни уметници и настављају рад у Будимпешти, Риму и Паризу. У Цириху 1980. оснивају прву професионалну Балетску академију у Швајцарској, где спроводе свој темељно сачињен шестогодишњи програм образовања, који завршава више од педесет младих играчица и играча. У Миланску скалу Д. се враћа 1996. као уметнички водитељ сталног семинара за балет-мајсторе и педагоге. Своје даље уметничко ангажовање наставља у „Teatro Municipale" у Рио де Жанеиру. За обележавање 55-годишњице уметничког рада Д. су 2006. одабрали НП у Београду у којем су поставили делове из класичног балета Пакита Л. Минкуса и балетску музичку и играчку поему Франческа да Римини П. И. Чајковског. У знак сећања на Д. његова супруга је на Светски дан игре (29. април) 2010. за прваке београдског Балета Ану Павловић и Милана Руса поставила балет Дуо на музику А. Шенберга.

М. Зајцев

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)