ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈА

ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈА (грч. diavlekto": говор, разговор; наречје, lovgo": реч, говор), лингвистичка дисциплина која се бави систематским проучавањем дијалеката и њиховим међусобним упоређивањем. Она проучава географски или социјално дистинктивне варијанте једног језика, настале као резултат хоризонталне (територијалне) и вертикалне (социјалне) стратификације. У специфичне говорне типове и варијанте на подручју неког језика сврставају се дијалекти или наречја, идиоми, жаргони и сл.

Географски дистинктивни варијетети неког језика, као најраспрострањенији тип дијалекатске диференцијације, најчешће се називају дијалектима -- географским, регионалним, локалним и сл. Социјално дистинктивни варијетети неког језика називају се социјалним или класним дијалектима, а у новије време се за њих најчешће користи термин социолекти, при чему се као типичан пример социјално мотивисаног језичког раслојавања обично узима жаргон.

Почетак научне д. пада у другу половину XIX в., са заснивањем речника и граматика регионалних дијалеката у западној Европи, а у центру истраживачке пажње биле су регионално особене речи -- особене по свом изговору, облику или значењу. Традиционалним дијалектолошким методама сматрају се теренска истраживања помоћу упитника и прављења аудио-записа (магнетофонски или, у новије време, диктафонски снимљених интервјуа). Структурализам, који се почео развијати од 30-их година ХХ в., усмерио је каснија дијалектолошка истраживања ка давању описа дијалекатских система и затим ка међусобном поређењу одговарајућих система у различитим дијалектима, тј. ка изучавању принципа по којима дијалекатске особине ступају у одређене суодносе. Тако је структуралистички приступ дијалектолошким подацима омогућио установљење система структурних кореспонденција или дијасистема, а д. је у својој структуралној епохи добила и нове појмове и термине као што су дијасистем и идиолект.

Почетком XX в. дијалектолошки рад који се састојао од прикупљања информација о појединачним дијалекатским особинама еволуирао је у праћење географског распростирања конкретних језичких појава са различитих језичких нивоа, представљаног лингвистичким, тј. дијалектолошким картама, и тако је настала лингвистичка географија. Централни инструмент савремене д. представљају дијалектолошки атласи, у којима се картографисањем приказују засебне језичке појаве (одређена фонетска, морфолошка или лексичка посебност), с циљем одређивања њиховог географског распростирања, без обзира на државне и друге границе.

У другој половини XX в. дијалектолошка истраживања се у знатнијој мери повезују са социолингвистиком, након што су амерички дијалектолози (Х. Курат, В. Лабов и др.) усмерили своја испитивања на изговорне варијанте условљене социјалним а не географским фактором. Тако се у новије доба као посебна дисциплина појавила социјална д. Математички метод, пре свега статистички приступ, уобичајио се у знатној мери у квалификацији и класификацији дијалеката, да би 60-их година методологија генеративне граматике први пут била примењена на д., пошто је веома важно постало изналажење најсврсисходнијег метода за истраживање социјалних варијација дијалеката. Ове социјалне варијације биле су посебно изражене у Сједињеним Америчким Државама, првенствено у великим урбаним центрима, где се могла уочити читава скала варијација говора која је у корелацији са друштвеним статусом и нивоом образовања говорника. Поред тога, за различите обрасце варијација од значаја су старосне групе, етничко порекло говорника, време имиграције.

У дијалектолошким истраживањима од значаја су термини изоглоса, центар или жаришно подручје, периферија или реликтно подручје. Гранична линија одређене дијалекатске црте назива се изоглосом, и она може бити везана за било који језички ниво. Жаришна подручја, која се најчешће поклапају са економским и културним средиштима, представљају извориште већег броја значајних језичких иновација, док реликтна подручја по правилу не бивају захваћена тим иновацијама, али имају изразиту дијалекатску индивидуалност, представљајући својеврсну комбинацију архаизама и иновација.

Када је реч о вредности и примени д., треба рећи да је још 30-их година XX в. уочен њен значај за типолошко проучавање језика: будући да су дијалекти далеко многобројнији од стандардних језика и, самим тим, далеко богатији разноврсним језичким појавама, они постају основни извор информација о типовима различитих појава које се налазе у језичким системима. Д. се бави упоређивањем сличности и разлика које се појављују у оквиру одговарајућих језичких домена и утврђивањем изворишта уочених разлика, а то могу бити диференцијација првобитно заједничких језичких елемената и(ли) страни утицај. Тако посебно научно интересовање за њу лежи у чињеници да су дијалекти значајан извор информација не само за историју језичког развитка и упоредну граматику него и за историју појединих етничких заједница и друштвених група, као и за њихову културну историју. Такође, познавање дијалекатских чињеница је од практичне помоћи школским системима који су надлежни за савладавање стандардног језика од стране великог броја ученика.

Процеси релативне унификације дијалеката услед интензивног продора стандардних идиома и у најзабаченије руралне пределе стављају пред многе европске и ваневропске д. бележење дијалекатских особина као замашан и ургентан задатак. Овај задатак није од значаја само за језичку науку него и за националне етнографије, будући да дијалекти представљају и својеврсне, изузетно богате збирке података из области традиционалне културе -- материјалне, духовне и социјалне. Дијалектолошка истраживања тако превазилазе лингвистичке оквире и лингвистички значај.

Српској д. је у XIX в. основе поставио Вук Стефановић Караџић, први пут дајући лична опажања о говорима Србије и Војводине у предговору своме издању Српског рјечника из 1818, а наводећи у више својих дела низ дијалекатских особина српских народних говора и усавршавајући њихову класификацију. Затим је, све до самог почетка ХХ в., настао невелик број дијалектолошких радова, који су уз то били недовољно поуздани и методолошки не нарочито солидни. Примена модернијих постулата и иновираних метода ове националне научне дисциплине пада у почетак XX в., а везује се најпре за дело Милана Решетара Die serbokroatische Betonung südwestlicher Mundarten (Беч 1900), које је послужило као модел за низ будућих важних дијалектолошких акценатских студија, затим за његову студију Der štokavische Dialekt (Беч 1907), као и за две изузетно значајне публикације Александра Белића -- Дијалекти источне и јужне Србије (Бг 1905) и Диалектологическая карта сербского языка (СПб 1905).

Проучавање српских дијалеката доживело је у XX в. веома интензиван и брз развој и стога се он назива „златним веком" српске научне д. У том се развоју издвајају две најзнаменитије фигуре националне д. -- Александар Белић у првој половини XX в. и Павле Ивић у његовој другој половини. Поменутом магистралном монографијом А. Белића о дијалектима источне и јужне Србије истовремено је 1905. покренут Српски дијалектолошки зборник (лингвистички часопис тадашње Српске краљевске академије), дијалектолошко гласило без пандана у словенском свету, са 66 објављених књига до 2020. А. Белић је потом објавио низ важних дијалектолошких студија и расправа, које су представљале велик помак и на плану прецизности бележења дијалекатских особености и на концепцијском и методолошком плану, и готово сви његови увиди налазе се у темељима српске савремене д.

Стожерно дело српске д. у другој половини ХХ в. била је књига П. Ивића Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје (Н. Сад 1956), која је представљала први систематски преглед српских народних говора у целини. Потом је објављена књига Die serbokroatischen Dialekte. Ihre Struktur und Entwicklung (S-Gravenhage 1958, у преводу на српски Ср. Карловци -- Н. Сад 1994), а круг Ивићевих синтетичких дела затворен је постхумно обједињеним трима текстовима (први део објављен за живота, ЗМСФЛ, 1998, 41, 2) и објављеним у виду књиге Српски дијалекти и њихова класификација (Ср. Карловци -- Н. Сад 2009), са одређеним новинама у номенклатури и класификацији српских дијалекатских јединица. Међу Ивићевим монографијама од посебног значаја за српску д. издвајају се следеће: О говору Галипољских Срба (Бг 1957), Српски народ и његов језик (Бг 1971), Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта (урађени под његовим руководством, коауторски, у две књиге, Бг 1994, 1997), као и књиге сабраних радова О језику некадашњем и садашњем (Бг--Пр 1990), Изабрани огледи I--III (Ниш 1991) и др. Словенској и светској лингвистици допринос је дао и на плану савремене и на плану историјске д., установивши, између осталог, закон о понашању дистинктивних обележја у затвореним фонолошким системима и дајући одговоре на комплексна питања типологије дијалекатске диференцијације. Научни опус П. Ивића броји близу десет хиљада страна, а Целокупна дела Павла Ивића обогаћена су десетом целином у виду петокњижја О дијалектологији (приређивач С. Реметић, Ср. Карловци -- Н. Сад 2018), у којем је на око две хиљаде страна сабрано све што је објавио у области д. -- од прилога дијалектолошкој теорији и лингвистичкој географији до извештаја о дијалектолошким истраживањима и дискусија на научним скуповима. У другој половини ХХ столећа уз П. Ивића стасавао је низ врсних дијалектолога, међу којима су најистакнутија имена Драгољуба Петровића и Слободана Реметића.

Српски дијалектолози дали су својим студијама важан допринос и компаративној славистици, и лингвистичкој типологији, и лингвистичкој географији, а знатнији број остварења, пре свега исцрпних монографија локалних или регионалних говора и дијалекатских речника, али и радова општијег или ширег предмета, прегледних радова и оних посвећених појединим језичким цртама неких локалних идиома, те квестионара и збирки дијалекатских текстова, смешта се у другу половину ХХ в.

Поред поменуте Дијалектологије П. Ивића (у различитим издањима), синтезе које се тичу српских дијалекатских формација објавили су и Асим Пецо -- Преглед српскохрватских дијалеката (Бг 1978), и Милош Окука -- Српски дијалекти (Зг 2008). Српским народним говорима посвећивани су и многи скупови са резултатима у виду тематских зборника (нпр. Говори призренско-тимочке области и суседних дијалеката, Ниш 1994; О српским народним говорима, Деспотовац 1997; Путеви и домети дијалекатске лексикографије, Ниш 2013. и др.). На српске дијалекатске теме писали су и слависти из других земаља -- Русије, Америке, Немачке, Холандије, Јапана итд.

Монографски су узорно обрађени говори више подручја у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској, од чега је две трећине студија објављено у Српском дијалектолошком зборнику, а остало су посебна издања (нпр. едиција „Монографије" Института за српски језик САНУ и др. засебна издања): а) у Србији: Северно-тимочки дијалекат (Маринко Станојевић, Бг 1911), Говор Сретечке жупе (Миливој Павловић, Бг 1939), Ђаковачки говор (Михаило Стевановић, Бг 1950), Сремски говор (Берислав Николић, Бг 1964), Мачвански говор (Б. Николић, Бг 1966), Новопазарско-сјенички говори (Данило Барјактаревић, Бг 1966), Говор Госпођинаца у светлости бачких говора као целине (Иван Поповић, Бг 1968), Ресавски говор (А. Пецо, Бранислав Милановић, Бг 1968), Трстенички говор (Душан Јовић, Бг 1968), Тршићки говор (Б. Николић, Бг 1968), Колубарски говор (Б. Николић, Бг 1969), Шумадијски говор у Гружи с особитим освртом на акценте (Игрутин Стевовић, Бг 1969), Говор Јањева (М. Павловић, Н. Сад 1970), Говор села Горобиља (код Ужичке Пожеге) (Мирослав Николић, Бг 1972), Левачки говор (Радоје Симић, Бг 1972), Говор Љештанског (Милосав Тешић, Бг 1977), Лесковачки говор (Јован С. Михајловић, Лесковац 1977), Белешке о биограчићком говору (П. Ивић, Бг 1978), Говори Бучума и Белог Потока (Недељко Богдановић, Бг 1979), Говор Лужнице (Љубисав Ћирић, Бг 1983), Говор Алексиначког Поморавља (Н. Богдановић, Бг 1987), Говори србијанског Полимља (М. Николић, Бг 1991), Говор Срба у Малом Косову (Милосав Вукићевић, Зборник Филолошког факултета у Приштини, 1993, 3), Говори Средњега Ибра (Маринко Божовић, Пр 1993), Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта (П. Ивић, Жарко Бошњаковић, Гордана Драгин, I--II, Бг 1994, 1997), Говор села Вратарница в восточной Сербии (Андрей Н. Соболев, München 1994), Говор Драгачева (Петар Ђукановић, Бг 1995), Говори крагујевачке Лепенице (М. Вукићевић, Пр 1995), Говор Црне Траве и Власине (Вилотије Вукадиновић, Бг 1996), Говори Понишавља (Љ. Ћирић, Бг 1999), Говор Заплања (Јордана Марковић, Бг 2000), Моравички и горњостуденички говори (Видан Николић, Бг 2001), Говор Ибарског Колашина (М. Божовић, Пр -- Косовска Митровица 2002), Говори северне Метохије (Милета Букумирић, Бг 2003), Фонетске особине говора источне Шумадије (Ж. Бошњаковић, Бг 2008), Говор Горње Пчиње: гласови и облици (Марина Јуришић, Бг 2009), О лесковачком говору (Н. Богдановић, Лесковац 2009), Копаонички говор (Првослав Радић, Бг 2010), Говор Ужичке Црне горе (Славољуб Марковић, Бг 2011), Морфолошке особине говора источне Шумадије (Ж. Бо-шњаковић, Бг 2012), Говор јужнокосовског села Гатње (Радивоје Младеновић, Бг 2013), Говор Ваљевске Подгорине (Драгана Радовановић, Бг 2014), О говору и именима Угљара код Приштине (Голуб Јашовић, Косовска Митровица 2014), Говори у сливу Студенице (Г. Драгин, Н. Сад 2015), Говор Прешева (Татјана Трајковић, Бг 2016) и др.; б) у Црној Гори: Источноцрногорски дијалекат (М. Стевановић, ЈФ, 1933, 13), Говор Пиве и Дробњака (Јован Вуковић, ЈФ, 1938, 17), Црмнички говор (Бранко Милетић, Бг 1940), Староцрногорски средњокатунски и љешански говори (Митар Пешикан, Бг 1965), Ускочки говор (Милија Станић, I--II, Бг 1974, 1977), Говор Бјелопавлића (Драго Ћупић, Бг 1977), Говор околине Колашина (Мато Пижурица, Тг 1981), Говор Паштровића (Миодраг Јовановић, Пг 2005), Говор Горњих Васојевића (Рада Стијовић, Бг 2007), Говор Каменара (Ненад Вујадиновић, Бг 2007), Дурмиторски говори (М. Јовановић, Никшић 2014) и др.; в) у Босни и Херцеговини: Диалект Источне Херцеговине (Данило Вушовић, Бг 1927), Говор источне Херцеговине (А. Пецо, Бг 1964), О говору Змијања (Д. Петровић, Н. Сад 1973), Западнобосански ијекавски говори (Милорад Дешић, Бг 1976), Говор села Обади у босанском Подрињу (Милорад Симић, Бг 1978), Прелазни говори јужне Босне и високе Херцеговине (Радосав Ђуровић, Бг 1992), Ијекавски говори Поткозарја (Стево Далмација, Бл 1997), Ливањско-дувањски говорни тип (Никола Рамић, Бг 1999), Фонетске и морфолошке особине српских посавских говора између Врбаса и Укрине (Драгомир Козомара, Бг 2016) и др.; г) у Хрватској: Говор Баније и Кордуна (Д. Петровић, Н. Сад -- Зг 1978), Говор Срба у јужној Барањи (Стјепан Секереш, ЗФЛМС, 1980, 23, 2), О говору околине Удбине (Драган Павлица, Бг 1984), Говор личких јекаваца (Милан Драгичевић, Бг 1986), Говор Конавала (Зорка Кашић, Бг 1995) и др.

Монографске студије већег или мањег обима и појединачни радови тицали су се у знатној мери прозодијског система и неких фонетско-фонолошких црта (најчешће рефлекса јата) у појединим дијалекатским идиомима, нешто су ређи бивали прилози са морфолошким и лексиколошким темама, а најређи они са фокусом на творбеним и синтаксичким питањима, као и они о језику књижевних дела писаних на дијалекту, при чему се у првим деценијама XXI в. српски дијалектолози почињу бавити и овим унеколико запостављеним темама. У Српском дијалектолошком зборнику налазе се нпр. студије о акценатским системима говора поцерског (Милош Московљевић, 1911), пиперског (М. Стевановић, 1940), Пиве и Дробњака (Ј. Вуковић, 1940), Срба Лапачког поља (М. Драгичевић, 2009), Акценатски систем говора Златибора (Александра Лончар Раичевић, 2018); затим о рефлексима јата у личким говорима (М. Драгичевић, 1980), у околини Прибоја (Р. Ђуровић, 1980), у северозападној Србији (С. Реметић, 1981), о границама ијекавских говора у западној Србији (С. Марковић, 2012); фонолошки опис говора Парага у Бачкој (Марија Шпис, 1991), опис консонантизма босанскохерцеговачких говора (А. Пецо, 2001); опис морфолошког система говора средње Колубаре (Д. Радовановић, 2006); студија о творби именица у говору Срба југоисточне Лике (Д. Павлица, 2006); о лексици српског призренског говора, што је прва лингвокултуролошка студија на дијалекатском материјалу (Тања Милосављевић, 2017).

Српска д. се по недовољној истражености синтаксичке проблематике уклапа у просек словенских и несловенских лингвистичких традиција Балкана. Доскора су постојали само најфрагментарнији подаци везани за овај језички ниво у српским народним говорима. Сада, од седам публикованих монографија, које се односе на призренско-јужноморавску, косовско-ресавску и херцеговачко-крајишку дијалекатску формацију, чак шест њих садржи дескрипцију синтаксичких прилика у домену употребе падежа, а само једна је из домена употребе глагола: Синтакса левачког говора I (Р. Симић, Бг 1980), Детерминативни падежи у говору северозападне Боке (Слободан Павловић, Бг 2000), у којој се примењује приступ близак савременој синтаксичкој теорији и методологији, Употреба падежних облика у говору Параћинског Поморавља. Балканистички и етномиграциони аспект (Софија Милорадовић, Бг 2003), у којој се први пут даје потпун, систематски преглед падежног система једног прелазног говора подвргнутог процесима балканизације, Исказивање генитивних значења у говору јабланичког краја (у светлу призренско-тимочких говора као целине) (Радмила Жугић, Бг 2010), Синтакса падежа Горње Пчиње (Одредбене функције) (М. Јуришић, Бг 2014), Синтакса падежа у говору романијског платоа: метафоризација простора (Зоран Симић, Бг 2018); Синтакса глаголских облика у говору Тутина, Новог Пазара и Сјенице (Бојана Вељовић, Бг 2018), с примењеним иновативним теоријско-методолошким приступом. Опширнији синтаксички описи дати су за говор Врачана (Д. Петровић, 1974), Алексиначког Поморавља (Н. Богдановић, 1987), за српске говоре Баната (П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, 1997) итд.

У српској д. постоји и корпус радова који се баве балканским етно-културно-језичким мозаиком и елементима језичке структуре подложним међујезичкој интерференцији, односно одликама идиома на ободима српског етнојезичког простора, у периферијским дијалекатским комплексима, уз то у континуираним додирима с несловенским језицима (румунски и албански), али и под извесним утицајем словенских језика који су у прошлости претрпели знатнија балканистичка преструктурирања (аутори више радова с овом тематиком: П. Ивић, П. Радић, С. Милорадовић, М. Н. Радан, Ж. Бошњаковић, Р. Младеновић, З. Симић и др.). Скорија истраживања омогућила су и нове увиде у проблематику интерференције у верски хетерогеним областима, чак и код маркационих карактеристика верског и националног идентитета, као што су нпр. рефлекс јата, шћакавизам, опозиција тврдих и меких африката (С. Реметић, 2009, 2015).

Призренско-тимочке говоре изучавали су подробно још од првих година ХХ в. и страни и домаћи слависти. Они данас по броју студија њима посвећених и по обухвату тема представљају најбоље истражене српске народне говоре (према библиографији М. Јуришић и Ј. Марковић, 2016), што је резултат првенствено истраживачких интересовања А. Белића, а затим и касније иницијативе П. Ивића на пословима из области лексикографије и лексикологије, као и изузетног прегалаштва Н. Богдановића у проучавању говора југоисточне Србије. Призренско-јужноморавско говорно подручје на тлу јужне српске покрајине представљено је у монографијама Р. Младеновића: Говор шарпланинске жупе Гора (Бг 2001), Заменице у говорима југозападног дела Косова и Метохије (Бг 2010) и Говор јужнокосовског села Гатње (Бг 2013), уз више обимних студија овог аутора.

Истраживање српских говора ван Србије отворено је магистралном студијом П. Ивића О говору Галипољских Срба (Бг 1957), у којој је представљен архаичан говор становништа пресељеног у XVI и XVII в. из околине Јагодине у Тракију. У овоме корпусу налази се неколико знатнијих прилога који сведоче о истраживањима српских говора у Мађарској и Румунији: Предраг Степановић, Говори Срба у Мађарској (Будимпешта 2000); Миле Томић, Говор Свиничана, с речником (Бг 1984), Говор Радимаца (Бг 1987) и Речник радимског говора (Бг 1989); Михај Н. Радан, Фонетика и фонологија карашевских говора данас (Н. Сад 2015), као и у многим другим студијама мањег обима и у ауторским радовима, међу којима су и радови П. Ивића о говору Срба у мађарским насељима Ловра (1966), Батања (1994) и Чобанац (1997).

На плану урбане д. постигнути су вредни почетни резултати. Допринос успостављању урбане д. у Србији, без обзира на то што су у питању традиционални дијалектолошки описи, уз свраћање пажње на језичку интерференцију и примењивање лингвогеографске методе, дат је монографијама Српски призренски говор I (Гласови и облици) (С. Реметић, Бг 1996) и Границе призренско-тимочких говора у власотиначкоме крају (Станислав Станковић, Бг 2008). Монографије Говори Ниша и околних села (Пол-Луј Тома, Бг 1998) и Говор Прешева (Т. Трајковић, Бг 2016) садрже и анализу плана социјалне, тј. урбане д. Када је о урбаној д. реч, незаобилазан је двотомни зборник Говор Новог Сада (Свеска 1: Фонетске особине, Н. Сад 2009; Свеска 2: Морфосинтаксичке, лексичке и прагматичке особине, Н. Сад 2011). Опсежнија и методолошки иновирана социолингвистичка испитивања вернакулара градских центара у Србији тек предстоје.

Када је реч о дијалекатској лексикографији, неуједначеност у степену испитаности српског дијалекатског комплекса најуочљивија је у тој области, будући да дијалекатски речници с призренско-тимочког терена чине отприлике половину (објављиване су и обимне допуне првим издањима појединих речника) свих објављених речника, а ову несразмеру унеколико поправљају речници и збирке речи из одређених терминолошких области. За овај језички план од значаја је Дијалекатска лексикографија штокавског наречја (од 1818. до 2014. године) − библиографија (Љ. Недељков, Б. Марковић, Бг 2015).

На самом почетку српске дијалекатске лексикографије налази се Српски рјечник Вука Стефановића Караџића (Беч 1818, 1852). Доцније посебно значајне подухвате на овом плану представљају двотомни Речник косовско-метохиског дијалекта Глигорија Елезовића (Бг 1932, 1935) и четворотомни Речник српских говора Војводине, објављен под редакторством Д. Петровића (Н. Сад 2019), који су значајни и због своје високе етнографске вредности. У последњим деценијама ХХ в. почели су се међу корицама Српског дијалектолошког зборника публиковати драгоцени речници аматера у дијалекатској лексикографији (по струци правника, агронома и сл.), најчешће с призренско-тимочког дијалекатског подручја, чије је писање надгледао П. Ивић. Међу првим значајним доприносима из те области био је рад Драгољуба Златковића: Пословице и поређења у пиротском говору (Бг 1988), Фразеологија страха и наде у пиротском говору (Бг 1989), Фразеологија омаловажавања у пиротском говору (Бг 1990), те Речник пиротског говора (I--II, Бг 2014). Ређе су се тог заметног посла прихватали стручњаци: Из лексике Васојевића и Речник Васојевића (Р. Стијовић, Бг 1990, Бг 2014), Ускочки речник (М. Станић, Бг 1990), Речник говора Загарача (Д. Ћупић, Жељко Ћупић, Бг 1997), Речник говора јабланичког краја (Р. Жугић, Бг 2005), Из лексике Качера (Д. Петровић, Јелена Капустина, Бг 2011), Речник говора северне Метохије (М. Букумирић, Бг 2012), Речник Куча (Д. Петровић, И. Ћелић, Ј. Капустина, Бг 2013). Из призренско-тимочке области добили смо петнаестак речника: Речник лесковачког говора (Брана Митровић, Лесковац 1984), Речник народног говора у Црној Реци (Миодраг Марковић, Бг 1986, 1993), Речник села Каменице код Ниша (Властимир Јовановић, Бг 2004, 2007), Тимочки дијалекатски речник (Јакша Динић, Бг 2008), Црнотравски речник (Радосав Стојановић, Бг 2010), Речник говора југа Србије (Момчило Златановић, Вр 2011), Речник заплањског говора (Видоје Цветановић, Гаџин Хан 2013), Речник тимочког говора (Љубиша Рајковић Кожељац, Неготин 2014), Речник говора Лужнице (Љ. Ћирић, Бг 2018). Са других дијалекатских терена објављени су речници: Рјечник говора Прошћења (код Мојковца) (Милош Вујичић, Пг 1995), Рјечник дубровачког говора (Михаило Бојанић, Растислава Тривунац, Бг 2002), Из лексике Пиве (село Безује) (Светозар Гаговић, Бг 2004), Рјечник говора Поткозарја (С. Далмација, Бл 2004), Речник говора Бањана, Грахова и Опутних Рудина (Јован К. Копривица, Пг 2006), Грађа за речник говора Мачве (Анђелка Лазић, Шабац 2008), Рјечник говора Зете (Јелена Башановић Чечовић, Пг 2010), Рјечник никшићког краја (Љубомир Ђоковић, Пг 2010), Рјечник говора околине Мојковца (Данијела Ристић, Пг 2010), Рјечник личког говора (Анка Стојаковић, Јован Мандарић, Бг 2013), Речник ужичког говора (Ратомир Цвијетић, Бг--Ужице 2014), Рјечник гламочког говора (Милош Бојиновић, Бг 2015), Из лексике источне Лике (Доњи Лапац и Јошан) (Сања Зобеница, Бг 2016), као и многе збирке речи, међу којима су прве оне које су коришћене за потребе Речника САНУ.

Посебно место заузимају речници настајали 80-их година прошлог века, објављивани у оквиру монографских описа разноврсних терминологија материјалне културе српског становништва на тлу Војводине, чија су истраживања иницирана у новосадском лингвистичком центру: Војвођанска коларска терминологија (Гордана Вуковић, Ж. Бошњаковић, Љ. Недељков, Н. Сад 1984), Пастирска терминологија Срема (Ж. Бошњаковић, Н. Сад 1985), Терминологија куће и покућства у Војводини (Г. Вуковић, Н. Сад 1988), Из ратарске терминологије Срема (Ж. Бошњаковић, Бг 1991), Ратарска и повртарска терминологија Шајкашке (Г. Драгин, Бг 1991), као и знатно доцније публикована Архаична пчеларска лексика у Војводини (Љ. Недељков, Н. Сад 2009). Поред поменутих, касније су објављивани многобројни речници и збирке дијалекатске терминологије: Ткачка лексика Драгачева (Гроздана Комадинић, Бг 1992), Пастирска терминологија Кривовирског Тимока (Софија Ракић Милојковић, Бг 1993), Фитонимија југозападне Бачке (коровска флора) (М. Шпис Ћулум, Бг 1995), Јужноморавска повртарска лексика (Ј. Марковић, Ниш 1997), Пастирска терминологија Пећког Подгора (Г. Јашовић, Исток -- Зубин Поток -- Пр 1997), Терминологија куће и покућства у северној Метохији (М. Букумирић, Бг 2006), Змијски речник југоисточне Србије и Земљописна и њој сродна лексика југоисточне Србије (Н. Богдановић, Бг 2007, 2008), Лексика свадбених обичаја у Рађевини (Мирјана Петровић Савић, Бг 2009), Пастирска лексика лакташког краја (Дијана Црњак, Бл 2011), Херцеговачка пчеларска лексика (на општесловенској основи) (Саво Пујић, Бг 2013), Антропографски речник југоисточне Србије (Н. Богдановић, Бг 2016), Народна медицинска лексика Великог Блашка (код Бањалуке) (Биљана Савић, Бг 2017) и др.

Међу квестионарима, поред оних израђених за потребе теренског сакупљања терминолошке лексике, издвајају се: инвентар фонетске (П. Ивић, 1962--1963), прозодијске (Б. Николић, 1966--1967) и морфолошке (П. Ивић, 1992) проблематике у штокавским говорима, упитник из области дијалекатске синтаксичке проблематике (М. Ивић, 1963), синтаксички упитник за косовско-ресавске и призренско-тимочке говоре (С. Ракић Милојковић, 1995), инвентар морфолошке проблематике призренско-тимочких говора (Н. Богдановић, 2000).

Поред монографских описа говора и дијалекатских речника, трећи значајан план рада у д. је онај у области лингвистичке географије, и српски дијалектолози су од 60-их година ХХ в. веома активно сарађивали на међународним подухватима из овога домена: Општесловенски лингвистички атлас (ОЛА), Европски лингвистички атлас (АЛЕ) и Општекарпатски дијалектолошки атлас (ОКДА), као и национални пројекат под називом Српски дијалектолошки атлас (СДА) (раније Српскохрватски дијалектолошки атлас -- СХДА), тако да су П. Ивић, Д. Петровић, М. Пижурица, С. Реметић и Д. Ћупић, па доцније у извесној мери и Н. Богдановић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин и С. Милорадовић израдили током неколико деценија велик број карата за потребе, првенствено, ОЛА и ОКДА (→ Дијалектолошки атласи). Српски дијалектолози П. Ивић, Д. Петровић и С. Реметић имали су као коаутори (П. Ивић и као редактор) знатног учешћа и у настајању књиге Фонолошких описа српскохрватских-хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (Сар. 1981). Такође, и у вези с другим научним публикацијама, лингвогеографски приступ дијалекатској грађи примењивали су многи дијалектолози у појединим својим студијама, од којих се неке издвајају по значају решаваних питања и броју картографисаних датости: студија С. Реметића О незамењеном јату и икавизмима у говорима северозападне Србије (Бг 1981), у којој је картографски представљена територија незамењеног јата и тако начињена значајна измена на дијалекатској карти Србије, као и његова монографија Говори централне Шумадије (Бг 1985), у којој прегледом главних изоглоса које пресецају ову област аутор утврђује разграничење шумадијско-војвођанског и смедеревско-вршачког дијалекта; публикација Изоглосе југоисточне Србије коју је приредио Н. Богдановић (Ниш 1992); двотомни опис банатских говора шумадијско-војвођанског дијалекта, који је сачинио П. Ивић са сарадницима (Бг 1994, 1997), а у којем се налази преко 50 карата везаних за различита фонетска и морфолошка питања. Посебно место заузимају карте настајале 80-их година прошлог века у оквиру поменутих терминологија материјалне културе српског становништва у Војводини. У новије време ово постаје све присутнији начин представљања дијалекатских података, углавном у лексиколошким прилозима млађих аутора, а засад једина монографија у којој је примењен такав методолошки приступ је Антропографска лексика у говорима сврљишког краја (Ана Савић Грујић, Бг 2017).

Међутим, радећи и на темама изван оквира националне д., српски дијалектолози нису стигли да у првој половини ХХ в. довољно исцрпно обраде поједине важне теме српске д., тако да су остале још увек неутврђене изоглосе трију касно уочених, важних фонолошких особина у говорима на тлу Србије: префонологизација некадашњег квантитета у вокалски квалитет (тј. различите вредности наглашених дугих и кратких вокала е и о на терену призренско-јужноморавског дијалекта), тзв. копаонички неоакут и фонолошка индивидуалност старог гласа јат. Ове су појаве уочене, описане и објашњене тек у другој половини ХХ в. Појавом префонологизације у призренско-јужноморавском дијалекту бавило се неколико истраживача (П. Ивић и Ронел Александер, 1971; Н. Богдановић, 1987; П. Ивић и С. Реметић, 1990; Р. Стијовић, 2010. и др.). Неоакут је уочен најпре у Александровачкој жупи (П. Ивић, 1994), а затим и у знатно ширем ареалу (Д. Петровић и Снежана Гудурић, 2008; П. Радић, 2010; Д. Петровић 2013. и др.). Карактеристичан изговор вокала е на месту јата бележио је Б. Николић (1969), али је статус „незамењеног јата" утврђен тек студијом С. Реметића О незамењеном јату и икавизмима у говорима северозападне Србије (Бг 1981), у којој је решено једно крупно питање у области историјске д. (чиме је потврђено и непостајање „правих икаваца" на „јатовском" терену, а у западносрбијанском Подрињу икавци су настали тако што су досељени јекавци вокалом и замењивали незамењено јат, с вредношћу еи, из говора старинаца) и оцртана територија ове појаве, чиме је значајно измењена дијалекатска карта Србије. Такође, потребно је установити и ареал интерференције када је у питању употреба краткоузлазног акцента на месту кратког акута, особине која је на терену источне Босне забележена у говору српског живља, а која је у тај говор доспела највероватније из иноверног окружења носилаца источнобосанског дијалекатског типа, где се, бар местимично, одржао кратки акут (С. Реметић, 2004, 2010; Веселина Ђуркин, 2006). Поред утврђивања наведених изоглоса, на истраживање чекају и поједине области, пре свега, на подручју херцеговачко-крајишког, а у знатној мери и шумадијско-војвођанског дијалекта.

Заснивање 2002. пројекта од националног значаја Дијалектолошка истраживања српског језичког простора, заједничког подухвата Српске академије наука и уметности и њеног Института за српски језик (руководилац пројекта је био С. Реметић), који је представљао наставак послова предузетих у време оснивања Института и његовог Дијалектолошког одсека, отворило је нове могућности за даљи рад на пословима из области д. и ономастике. Први пут је начињен дијалектолошки тим у оквиру једне институције, запослен знатан број младих истраживача и ангажовани стручњаци из четири домаћа универзитетска центра. Велик део српске популације из бивших југословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине био је присиљен да због ратних дешавања у последњој деценији ХХ в. напусти области које језички нису биле довољно истражене, а већ првих година XXI в. наступио је масовни прогон Срба с Косова и Метохије, демографски већ израније озбиљно угрожених, па се стога у оквиру поменутог пројекта, између осталог, приступило снимању и обради прикупљених података из говора избеглих и „интерно расељених лица" -- носилаца трију српских дијалеката.

Традиционални монографски приступ у испитивању и представљању дијалекатских података омогућио је општији увид у поједине говорне идиоме или комплексе, покривеност великог броја говорних зона и локалних говора, уз присутну свест о нужности да се забележеним и сачуваним описом предухитри неумитно „стандардизовање" и нестајање народних говора.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, Српскохрватски дијалекти: њихова структура и развој. 1: Општа разматрања и штокавско наречје, Ср. Карловци -- Н. Сад 1994; Д. Ћупић, „Дијалекти", у: Српски језик на крају века, Бг 1996; С. Реметић, „Уз 56. књигу Јужнословенског филолога, посвећену успомени на академика Павла Ивића", ЈФ, 2000, 56/1--2; M. Ивић, Правци у лингвистици, 1, Бг 2001; С. Реметић, „Шездесет година дијалектологије у Институту за српски језик", у: Шездесет година Института за српски језик САНУ, Зборник радова, I, Бг 2007; Б. Марковић, „Сто десет година Српског дијалектолошког зборника (1905--2015) -- библиографија", СДЗ, 2015, 62; С. Милорадовић, „Синтакса падежа у српској дијалектологији -- степен испитаности и теоријско-методолошки приступи", у: У простору лингвистичке славистике, Бг 2015; С. Милорадовић, „Лингвистичка географија у Србији -- језички записи на картама и њихово читање", С. Реметић, „Српска дијалектологија јуче, данас и сутра", ЈФ, 2017, 73, 3‒4; П. Ивић, Расправе, студије, чланци, 2. О дијалектологији, Ср. Карловци -- Н. Сад 2018; П. Пипер, Прилози историји српске лингвистичке славистике. Друга половина ХХ века, Бг 2018.

Софија Милорадовић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)