# ДРВНА ИНДУСТРИЈА
**ДРВНА ИНДУСТРИЈА**, привредна делатност која обухвата примарну и финалну прераду дрвета. **Д. и.** има веома дугу традицију у Србији. Услови за развој били су веома повољни услед близинe шумовитих планина и богатe сировинскe базe. Међутим, финална прерада дрвета у данашњем смислу није постојала све до XIX в. У прво време вршена је само механичка прерада и извоз дрвета за грађу и огрев, а тек касније се јавља столарска занатска производња. Прерадом дрвета једноставним ковачким и дрводељским алатом бавиле су се многе сеоске породице, а производили су се пољопривредни алат (грабуље, косе, мотике...) и разни употребни предмети (столице, троношци и разне клупе и столови). Прелазак са домаће радиности на занатску производњу дешава се у XIII и XIV в. Даљи развој заустављен је доласком Турака, а настављен је након ослобођења. Почетком XIX в. јављају се прве примитивне стругаре -- поточаре на Тари, на којима се одвија примарна механичка прерада дрвета. Временом њихов броје расте, те их је крајем 1865. у Србији било 39, а већ 1913. 270 са производњом од близу 70.000 м3 резане грађе. Највећи број стугара био је лоциран на планинама Гоч, Јастреабц, Жељина и Тара. Ове локације биле су погодне услед близине сировинске базе и близине река којима се вршио транспорт сировина и производа. На почетку XIX в. под шумама је било око 3,2 милиона ха, односно 2/3 површине Србије. До 1900. та површина је смањена на 1,5 милиона ха. Године 1938. под шумама је било 1,8 милиона ха. Прве индустријске стругаре, са парним и турбинским погоном појавиле су се тек крајем XIX в. и то у Ваљеву и Београду. Према подацима из 1913. у ужој Србији било је 25 индустријских стругара, са производњом од 6.620 м3 резане грађе. Највеће стругаре налазиле су се у Лозници, Шапцу, Мачванској Митровици, Обреновцу, Забрежју, Београду и Смедереву. Финална механичка прерада дрвета на индустријском нивоу почела је да се развија 60-их година XIX в. На почетку је то била производња на нивоу индустријских радионица. Први погони биле су качарске радионице у фабрикама пива. Након тога отвара се неколико радионица у Београду: радионице за израду сандука, сита и решета, кола, жиока и рамова за слике, столарске радионице и фабрика шибица. У остатку Србије у овом периоду основане су само још две индустријске радње. До 1890. број индустријских радњи за механичку финалну прераду дрвета био је 25, а до 1913. број је порастао на 75. Хемијска индустријска прерада дрвета у Србији развила се релативно касно. Први индустријски погон био је завод за импрегнацију железничких прагова у Ћићевцу, подигнут 1900. Индустријска прерада хартије започела је тек крајем XIX в., али је јачи развој постигнут тек након 1906. и трајао је до почетка I светског рата. Пред почетак I светског рата укупан број индустријских радњи за хемијску прераду дрвета са прерадом хартије износио је 18 са 530 запослених. Пред почетак I светског рата у Србији је било укупно 118 индустријских предузећа. Најмногобројније су биле стругаре, столарска предузећа, фабрике за прераду хартије, предузећа за израду плетарских производа и предузећа за израду пољопривредног алата. У мањем броју индустријских предузећа производили су се и качарски производи, кола и фијакери, сита, четке, амбалажни сандуци и слично. Такође, постојала је једна фабрика шибица. Прву индустријску стругару у Војводини основао је 1850. Милан Грегоријевић у Белој Цркви. Њихов број је порастао на 12 пред I светски рат. Најпознатија мануфактура намeштаја у Новом Саду, отворена још 1845, била је власништво немачке породице Менрат са веома развијеном дистрибутивном мрежом. Прве фабрике за механичку финалну индустријску прераду настају 60-их година XIX в. и то фабрике намештаја у Новом Саду породице Дусинг 1860. и у Великом Бечкереку (Зрењанин) Антона Бенцеа 1861. Почев од 80-их година број фабрика за механичку финалну индустријску прераду у Војводини почиње нагло да расте, те њихов број пред почетак I светског рата износи 20. У Војводини је постојала и хемијска прерада дрвета: фабрика храстовог екстракта -- танина у Сремској Митровици и две фабрике хартије у Новом Саду и Суботици. Целокупна индустријска прерада дрвета у Војводини пред почетак I светског рата обухватала је укупно 35 фабрика. **Д. и.** на Косову и Метохији била је слабо развијена. Прва индустријска стругара подигнута је 1899. на Ибру у Косовској Митровици. Постојеће стругаре нису могле да покрију потрошњу, па се резана грађа увозила.
**Краљевина СХС/Југославија, социјалистичка Југославија.** Позиција **д. и.** Србије мења се након стварања Југославије 1918. Карактеришу је значајно разарање током рата, ограничени капитал и слабо развијена транспортна инфраструктура, те је заостајала за **д. и.** Хрватске и Словеније које су имале већи домаћи и страни капитал и неограничене сировинске изворе. Првих година након рата **д. и.** у Србији се обнавља, подижу се нове фабрике и већ 1921. број предузећа и фабрика износи 126. Почев од 1927. долази до значајног пада и стагнације у броју предузећа услед укидања заштитних царина и разних повластица које су постојале у Краљевини Србији. **Д. и.** у Војводини се нагло развија након рата, те 1921. има 117 предузећа. Број пада на 68 до 1938, а разлог је недостатак сировина, које су се увозиле из Босне и Црне Горе. На Косову и Метохији су присутни веома скромни капацитети. До 1929. развијала се и финална прерада дрвета, али је касније углавном стагнирала. У **д. и.** пиланска индустрија била је несразмерно развијена. Према подацима из 1938. у Југославији је било 3.266 пилана с укупним капацитетом од око 7 милиона кубика. Од тог броја чак 2.248 су мале пилане на воду са застарелом технологијом и нерационалном употребом дрвне масе. Остала **д. и.** била је слабије развијена, остало се углавном на предратним капацитетима. У последњој деценији пред II светски рат подижу се три фабрике шперплоче и једна мања фабрика за производњу целулозе. У истом периоду у Југославији се годишње производило око 2 милиона кубика резане грађе, 50.000--60.000 т дестилата и екстраката за штављење, 25.000--30.000 т целулозе, 10.000--15.000 кубика шперплоче, око 40.000 т хартије, док производња лесонит плоча није постојала. Србија је учествовала 1938. у **д. и.** Југославије са 23% по броју погона и 14% по вредности производње. У извозу резане грађе лишћара Југославија је заузимала прво место у Европи већ до II светског рата, а до 1936. и прво место у свету. Највеће учешће **д. и.** у укупном извозу Југославије било је између ратова 1919--1940. и у периоду 1946--1955.
Послератна обнова југословенске индустрије је заузимала примарно место и од ње је зависио целокупни препород осталих грана привреде. Оснива се Индустријска банка ФНРЈ, као и Фонд за обнову земље у који су предузећа уплаћивала део добити, чиме је држава обезбеђивала сталан прилив средстава за обнову и изградњу. Почело се с обновoм дрвне и грађевинске индустрије, које су у односу на остале биле далеко мање оштећене, а чија је обнова брже напредовала. Свакако, на примеру дрвне и грађевинске индустрије ствар је била олакшавајућа, јер су средства за њену обнову могла да се нађу у самој земљи и због тога што технологија производње није изискивала комплексније машине. Трговина дрветом била је строго централизована, а целокупан извоз одвијао се преко спољно-трговинског предузећа „Југодрво" из Београда, основаног 1946. Током 1948. основана су републичка предузећа „Макиш" и „Рудник" у Београду. Као и друге гране индустрије, **д. и.** после рата добила је неколико крупних предузећа као што су Комбинат дрвених плоча у Блажују, дрвни комбинати у Кавадару, Никшићу и Мојковцу, творница лесонитних плоча у Фочи, велике фабрике намештаја у Новој Горици, Врбовском, Вараждину и др. У периоду обнове земље (1945--1950) индустријска прерада дрвета углавном се заснивала на примарној преради, док се финалној преради придаје мала пажња због недостатка финансијских средстава и стручних кадрова. Након рата 1946. у Србији је било 185 предузећа, углавном лоцираних у ужој Србији и Војводини. Десетак година касније у ужој Србији било је 46 предузећа са 126 погона, у Војводини 31 предузеће са 63 погона и на Косову и Метохији 8 предузећа са 21 погоном. Југославија се 1958. налазила међу првих 10 земаља у свету по производњи тврде резане грађе, а на 12. месту по мекој грађи. Индустрија намештаја почела је да се развија 70-их година XIX в. Иако у сталном порасту, производња није задовољавала домаће потребе, па се увозило. Практично тек после II светског рата остварује се динамичан развој. У периоду 1951--1964. **д. и.** се интензивније развијала. Развоју је допринео и почетак производње плоча иверица и потреба запошљавања радне снаге. Намештај је у 1955. производило 160 погона **д. и.**, али се преко две трећине у укупној вредности производње остварује у четвртини предузећа. У ствари, индустрија намештаја располаже са 4 веће фабрике савијеног намештаја и 8 фабрика кућног. Значајне објекте за примарну механичку обраду дрвета чине 3 фабрике лесонит плоча и 8 комбината дрвених плоча, у којима се производе панел плоче или фурнир и лесонит плоче или други производи (резана грађа, амбалажа, паркет). Финална прерада одвијала се у близу 600 погона, укључујући и занатски сектор који иако уситњен има значајну улогу. У периоду 1960--1990. обим производње гарнитурног намештаја у Србији је дуплиран, а комадног увећан за више од 5 пута. Може се рећи да је у склопу **д. и** индустрија намештаја имала најинтензивнији развој. Па ипак, индустрија намештаја Србије је испод просека Југославије. Након доношења новог Устава и закона о удруженом раду 1976, долази до чвршћег повезивања производних организација и стварања сложених организација удруженог рада у БиХ -- „Шипад", „Криваја" и „Уницеп", у Словенији -- „Словенијалес", „Унилес" и „Словенијапапир", у Србији -- „Југодрво" -- комбинат и ШИП „Нови дом", у Македонији -- „Треска" и „Македонијадрво", у Црној Гори -- ШИК „Црна Гора", у Војводини -- СОУР „Војводина" и на Косову -- „Косоводрво". Почетком 60-их година **д. и.** Србије учествује са око 15% вредности **д. и.** СФРЈ, док индустрија намештаја Србије чини трећину југословенске производње намештаја. Крајем 80-их година XX в. највећа концентрација **д. и.** била је у близини великих градова: Београд, Ниш, Врање, Краљево и Крушевац, док само Шумадијски и Гњилански округ нису имали погоне **д. и**.
**Транзиционо доба.** Крајем XX и почетком XXI в. долази до промене у власничкој структури предузећа, односно до трансформације друштвених у приватна предузећа. Крајем друге деценије XXI в. **д. и.** Србије има 3.404 званично регистрованих предузећа од којих 1.360 обавља делатност у оквиру примарне, а 2.044 у оквиру финалне прераде дрвета. У примарној преради 96% предузећа припада групи малих предузећа, а само 1,1% су велика предузећа. Слична ситуација је и у финалној преради. Основна делатност у примарној преради је производња резане грађе, а у финалној опремање мањих ентеријера и производња намештаја по поруџбини (ситни комадни намештај, кухиње, плакари). У 1999. од укупне вредности остварене производње у примарној преради дрвета више од половине припада малим предузећима. У финалној производњи је другачија ситуација, скоро половина вредности производње остварена је у великим предузећима. Укупна површина под шумама Републике Србије по инвентури која је завршена у 2008. износи око 2.252.400 ха, од чега је у државном власништву 53%, а у приватном 47%. Србија се сматра средње шумовитом земљом и од укупне површине територије (Војводине и уже Србије) под шумом је 29%. Државним шумама управљају јавна предузећа „Србијашуме" и „Војводинашуме". Годишњи обим сече дрвета у комерцијалне сврхе у Србији је око 2,6 милиона м³. Обрада дрвета и индустрија намештаја обухвата 2.182 привредних друштава која запошљавају 22.965 радника. Више од 90% предузећа су у приватном власништву и углавном се налазе у централним деловима Србије. Већина ових предузећа бави се прерадом дрвета, док су остали ангажовани у производњи намештаја. Удео сектора у БДП-у Србије је 1,4%, док је допринос **д. и.** укупном извозу 5,7%, уз сталан позитиван тренд раста током последњих неколико година.
Србија је и у другој деценији XXI в. други највећи произвођач резане грађе буковог дрвета и трећи највећи произвођач резаног тврдог дрвета на Балкану. Резана грађа, осим намештаја, најзначајнији је шумски производ од дрвета у прерађивачкој индустрији Србије. Пилане чине 63% од укупног броја предузећа за прераду дрвета. Годишња производња резане грађе лишћара у Србији премашује 300.000 м3, а 70% је буково дрво. Производња лесонит плоча значајно је варирала у прошлости. Након драстичног пада од 61% у 1999. производња је почела да се повећава од 2000. Лесонит се производи искључиво у фабрици „Симпо" ШИK Kуршумлија са капацитетом од преко 40.000 м3 годишње. Поред коришћења на домаћем тржишту извози се у Грчку и Турску, мада је увоз овог производа и даље веома велик. Плоча иверица је дрвни производ са највећом потражњом у Србији. У Србији се производе и храстов, јасенов и орахов фурнир. Дрвна галантерија је такође један од значајних производа **д. и**. Дошло је до значајног повећања производње плоча од масива, углавном од букве. Ови производи се користе за степеништа, плоче столова и других делова намештаја. Проширењем производње фирми које су се бавиле пиланском прерадом, нарочито у централној Србији, створен је производ који је значајно повећао извоз плоча од пуног дрвета. Производња дрвене столарије има дугу традицију у Србији. Велик број компанија производи висококвалитетне прозоре и врата, а значајне количине се директно извозе у Руску Федерацију и ЕУ. Намештај који се производи у Србији можемо сврстати у три категорије: намештај од масива, плочасти намештај и тапацирани намештај. Око 30% произведеног намештаја је намештај од масива. То је најскупљи намештај, израђен од домаћих сировина, који се углавном извози. Фабрике које производе намештај у Србији су опремљене савременим машинама и прате светске трендове, како у изради, тако и у површинској обради, па су производи конкурентни на европском тржишту намештаја. Најновији производ **д. и.** је пелет. Тржиште пелета Србије развија се од 2006, али интензивна производња је почела у 2008. У Србији пелет се производи од дрвета, претежно буковог са мањим уделом смреке. Велик део производње се извози.
Марина Михајловић
**Образовање за потребе дрвне и индустрије намештаја.** У образовном систему Србије за потребе дрвне и индустрије намештаја развијени су наставни планови и програми који омогућавају школовање следећих образовних профила: 1. ниво стручне обуке у различитом трајању (највише до 300 часова): помоћни столар; помоћни тапетар; дрволакирер; урамљивач; корпар; 2. средње стручно образовање -- двогодишње трајање: паркетар; четкар; бачвар и др.; 3. средње стручно -- трогодишње трајање: столар; тапетар-декоратер; оператер за израду намештаја (израђивач намештаја); 4. средње стручно образовање -- четворогодишње трајање: техничар за примарну обраду дрвета; техничар за финалну обраду дрвета; техничар за обликовање намештаја и ентеријера; дрворезбар; 5. струковни инжењери технологије дрвета; 6. дипломирани инжењери технологијa, менаџмeнтa и пројектовањa намештаја и производа од дрвета; 7. мастер инжењери технологијa, менаџментa и пројектовањa намештаја и производа од дрвета; 8. доктор биотехничких наука.
Стручни кадрови средњег нивоа образовања за потребе привредних друштава у **д. и.** школују се у десет градова у Србији, и то у: Београду, Грделици, Сремској Митровици, Краљеву, Крагујевцу, Ивањици, Новом Саду, Апатину, Суботици и Ужицу. Високостручни кадрови школују се на Шумарском факултету у Београду. Средње стручне школе имају могућност да организују и специјалистичко и мајсторско образовање у трајању 1--2 године, као и друге облике стручног образовања: образовање за рад у трајању од две године, стручно оспособљавање и обуку до годину дана. Свака средња стручна школа која образује кадрове за потребе **д. и.** има могућност да закључује уговоре са послодавцима (привредним друштвима или предузетничким радњама на локалном нивоу) о организацији практичне наставе.
Пратећи трендове у европском образовном простору као и захтеве привредних друштава, неколико средњих стручних школа отпочело је са програмима дуалног образовања кадрова по којима се теоријска настава организује у школским објектима, а практична настава у трајању од два или три дана седмично у производним системима. Први такав програм дуалног образовања започет је у Техничкој школи у Ужицу у школској 2016/17. Програм представља иновативни модел образовања кроз приватно-јавно партнерство привредних друштава и школе у којем су предузећа учествовала у изради наставног плана и програма стручних предмета и преузела обавезу реализације практичне наставе у својим погонима. Кроз овакав модел образовања школују се кадрови који добијају титулу оператер за израду намештаја. Поред Ужица, програми дуалног обрзовања кадрова постоје и у средњим стручним школама у Суботици, Сремској Митровици и Крагујевцу. Просечан број свршених столара на годишњем нивоу износи око 40, а техничара око 150 на нивоу Србије. Тај број није довољан за потребе преко 4.000 привредних друштава и предузетника јер је природни одлив по основу пензионисања кадрова из тих привредних друштава много већи него што је број свршених столара и техничара. Укупан број уписаних ђака у свим годинама који се образују за занимање столара на нивоу Србије износи око 160, а за занимања техничара за финалну обраду дрвета и обликовање намештаја и ентеријера око 700.
Образовање високостручних кадрова се обавља на ШФ у Београду, на Одсеку за технологије дрвета почев још од 1956. када је на овом Факултету основан Дрвно-индустријски одсек. Данас је то Одсек за технологије дрвета. Годишње се на прву годину студија овог одсека уписује између 50 и 70 студената (тај број је различит из године у годину), док број дипломираних студената износи у просеку око 30. Тај број није довољан са аспекта потреба струке. Због тога у многим привредним друштвима у **д. и**. Србије раде инжењери машинске струке, организације рада, шумарске и других струка. Настава на Одсеку за технологије дрвета изводи се по систему Болоњске декларације, а сваки студијски програм је акредитован и одобрен од Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије. Наставни процес на Одсеку за технологије дрвета изводи се по моделу 4+1+3, тј. четворогодишње основне студије, једногодишње мастер и трогодишње докторске студије. Трајање струковних студија је трогодишње, а специјалистичких студија је једна година. Настава на студијском програму основних академских студија на овом Одсеку је организована по концепту 12+3, по којем студенти у току једног семестра имају три недеље стручне праксе из свих стручних предмета. За те потребе Факултет је потписао Споразуме о стратешком партнерству са 27 привредних друштава из дрвне и индустрије намештаја у којима студенти имају могућност да обављају стручну праксу, летње праксе и истраживања за потребе израде својих дипломских радова. После завршетка основних студија, у зависности од жеља и афинитета, студенти имају могућност усавршавања кроз студијске програме мастер и специјалистичких студија на овом Одсеку. На тај начин на ШФ у Београду -- Одсеку за технологије, дрвета заокружен је комплетан процес образовања високостручних кадрова различитих специјалности за потребе дрвне и индустрије намештаја Србије. Од оснивања до 2019. на Одсеку за технологије дрвета је дипломирало 1.927 студената. Поред дипломираних инжењера, на одсеку је школовано и 15 инжењера струковних студија, 57 мастер инжењера, 10 специјалиста, 180 магистара наука и 78 доктора наука. На Високој школи примењених струковних студија у Врању образују се струковни инжењери дрвне технологије. Годишњи број студената који уписују ову школу износи око 20.
Бранко Главоњић
ИЗВОР: Архива Шумарског факултета.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Бујичић, *Развој и перспективе дрвне индустрије Републике Србије*, Бг 1959; М. Нешић, „Развој индустрије намештаја Србије", у: *Прошлост, садашњост и будућност српског шумарства као чиниоца развоја Србије*, Бг 1991; Б. Главоњић и др., „Развој дрвне индустрије република бивше СФРЈ", *Дрварски гласник*, 2001, 10, 39/40; Б. Главоњић и др., *Национални Акциони план подршке извозу производа са високом додатом вредношћу дрвне индустрије Србије*, Бг 2016; *Монографија поводом 60 година од оснивања Одсека за технологије, менаџмент и пројектовање намештаја и производа од дрвета*, Бг 2016.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)