ДОМЕСТИК

ДОМЕСТИК (грч. domevstiko"), термин који је у Византијском царству означавао широк круг разноликих функционера како грађанских и војних, тако и црквених. Историчар Прокопије објашњава термин као латински облик грчког koinwnov" (друг, учесник). У музичкој пракси Византије и средњовековне Србије д. је био управитељ хора, главни музичар и појац. Његово управљање хором означавано је као хирономија. Д. је отпочињао певање, а такође и хору давао интонацију тако што је певао уводну мелодијску формулу одређеног гласа. Он је свакако био учен музичар и добар познавалац не само богослужбених текстова и црквеног појања, него и неумског писма. У XIV в. звање „доместик Србије" носили су монах Јован, монах харсианитски Јоаким и Алексије Раул (Раул из Зихне). Први познати српски композитор био је д. кир Стефан Србин (XIV--XV в.).

Р. Радић

Историјски и литургички извори из средњовизантијског периода указују на вишезначну функцију д. као византијске црквене титуле. Често се изједначавају са чтецима, ђаконима и ипођаконима, а до XII в. и с протопсалтима -- предводницима певача десне, односно леве певнице. Испрва су били задужени за читане и певане делове богослужења који су се одвијали у певници и испред олтара. Честе су напомене да д. одређује музичку интонацију и певањем уводне мелодијске формуле, тзв. апихиме, уводи хор певача у типиком одређени глас осмогласја у којем је служба и/или свака појединачна химна писана. Титула се подједнако доводи у везу са члановима тзв. царског клира, задуженим за богослужења у Царској палати и Великој Христовој цркви у Цариграду, али и за она обављана у парохијским и манастирским црквама. У каснијим изворима, од XIII в. и надаље, титула д. се експлицитније везује за помоћнике хоровођа десне и леве певнице -- протопсалте, односно лампадарије. У музичком рукописном предању д. се помињу као музички писари, композитори, али и свештенопојци. Један од најстаријих неумских кодекса који је 1166. исписао д., извесни монах Арсеније, налази се, под бр. 218, у збирци манастира Св. Јована Богослова на Патмосу. У рукописној традицији познат је и неумски кодекс I 178 из Велике Лавре, који је 1377. завршио сабрат овог манастира, монах и д. Вартоломеј. Према појединим историјским документима, д. су се, као представници царског клира, раздвајали специфичном одећом од осталих црквенослужитеља -- носили су беле фелоне и капе. Ликовне представе у појединим српским средњовековним манастирима пружају посредне доказе о присуству д. и у богослужењима Српске цркве. На основу сачуване белешке из двојезичног грчко-словенског неумског рукописа -- Београдске псалтике бр. 93, који је изгорео приликом немачког бомбардовања Народне библиотеке у Београду 1941, као и на основу посредних књижевних извора, познато је да су први именом познати српски мелоди из XV столећа, кир Стефан Србин и Исаија Србин, носили појачку титулу д. Будућим истраживањима требало би утврдити да ли је конкретније појачке дужности обављао и јеромонах Генадије, састављач српске службе и пролошког житија Св. Петру Атонском, који се 70-их година XV в. такође помиње као д. У српској средини у датом периоду деловали су и музичари јелинског порекла у истом појачком звању: Јован (Јоаким) Харсијанитски, Мануил Раул и Константин Мосхијан. У појачким рукописима из српских фондова из периода туркократије и у новијој историји нема трага о томе да су појци рангирани према одређеним титулама.

В. Пено

ИЗВОР: Д. Стефановић (прир.), Стара српска музика. Примери црквених песама из XV века, Бг 1975.

ЛИТЕРАТУРА: M. Велимировић, „Јоаким монах и доместик Србије", Звук, 1964, 62; Ђ. Сп. Радојичић, Књижевна збивања и стварања код Срба у средњем веку и у турско доба, Н. Сад 1967; A. Јаковљевић, „Јован (Јоаким) Харсијанит, монах и доместик Србије", Aрхеографски прилози, 1982, 4; „Манојло Влатир, доместик Свете Софије", Хиландарски зборник, 1986, 6; „Константин Мосхијан, доместик и лаосинакт", Хиландарски зборник, 1991, 8; A. P. Kazhdan (ур.), The Oxford Dictionary of Byzantium, New York -- Oxford 1991; С. С. Аверинцев (ред.), Христианство. Энциклопедический словарь, I, Москва 1993; Ђ. Трифуновић, Генадије Светогорац: Служба Светом Петру Атонском, Круш. 1995; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)