ДИОНИСИЈЕ (Новаковић)

ДИОНИСИЈЕ (Новаковић), епископ, богословски писац (Книнско Поље код Книна, Далмација, 1705 -- Сентaндреја, Мађарска, 19. XII 1767). Пореклом из свештеничке породице, са стеченим монашким образовањем као јерођакон манастира Савина отишао је 1725. у Кијев где је завршио гимназију и Духовну академију као један од првих Срба. Вратио се после десет година са малом библиотеком књига углавном писаних руком и на позив бачког епископа Висариона Павловића долази 1737. у Нови Сад за професора у новоотвореној Духовној академији. Предавао је филозофију и богословље, што је подразумевало предавања из догматике, омилитике, реторике, литургике и етике, са практичним радовима из омилитике. Убрзо је постао префект, тј. управник Академије. У приступној беседи „Слово у дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије о похвалама и користи од слободни наука" на празник Зачећа Пресвете Богородице (1739) изложио је своју замисао образовног система полазећи од класичног општег образовања које су европски универзитети развијали као слободне вештине. Предавања на Академији је писао, а ученици их преписивањем умножавали. Д. је постао појам учености, а својим радом један од твораца српског барокног богословља. После укора да у цркви често помиње чланове руске царске породице, напушта 1746. Академију и сместивши се у манастиру Ораховица у Пакрачкој епархији, проповеда по Хрватској и у Будиму, где добија место духовника и учитеља. Стекао је углед доброг проповедника, па су Будимци присилили Архијерејски синод 1749. да им постави Д. за епископа. Хиротонију је извршио митрополит Павле Ненадовић 23. VII 1749, а 1751. извршено је устоличење. За његово време изграђене су многе цркве, само у Сентaндреји четири. Царским указом без знања митрополита и Синода постављен је за викарног епископа у Ердељу, а 1761. поверена му је румунска Трансилванска епархија. Иако је то било далеко од Будима, Д. је ревносно бринуо за своје румунске епархијане. Када је дошло до позитивних промена у Далмацији, Срби су од цара тражили да им Д. постави за епископа, али безуспешно. Много његових радова филозофско-етичког, догматског, полемичког и литургичког карактера остало је у библиотекама Карловачке митрополије и манастира Гргетег и Ораховица. Међу њима су најпознатији: Историја натуралнаја философов, писана у облику питања и одговора којом је поставио темељ изучавања природних наука; О пургаторији римској, сије јест о огњу чиститељному; Основателноје показаније о разностјех между восточној и западњеју церковију; Сочиненије о происхожденију Св. Духа; Привјествованија различнаја в дни Рождества Христова; Пропедија благочестија и должностеј христијанских. Његови радови нису штампани вероватно због њиховог полемичког карактера, једино је Епитом или краткаја сказанија свјашченаго храма, написан 1741, доживео после његове смрти три издања (Венеција 1767, 1783, 1805). То је у ствари прва српска литургика. Интересовање за његов научни рад јавило се почетком овог века у оквиру проучавања српског барока XVIII в. Прво је у зборнику Српско барокно богословље: библијско и светотајинско богословље у Карловачкој китрополији XVIII века (Бг -- Кв -- Н. Сад 2008) изучаван његов Епитом, што се поновило и 2010. када је означен као један од отаца српског барокног богословља (уз Јована Рајића, Доситеја Обрадовића, Партенија Павловића, Павла Ненадовића, Мојсеја Путника и др.). Коначно у зборнику Српска теологија 18. века -- Ad fontem (Кв--Врњци--Бг 2013), осим биографије (рад В. Вукашиновића), објављени су његови радови: Епитом, Пропедија и Поуздани докази о разликама између Источне и Западне цркве. Сахрањен је у Саборној цркви у Сентандреји.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Православна Дал-мација, Н. Сад 1901; Д. Руварац, „Дионисије Но-ваковић, први учени српски богословски књижевник, професор и потоњи владика будимски", Гласник СПП, 1924, 13, 14, 17; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996; В. Вукашиновић, Српска теологија XVIII века, AD Fontem, Кв--Врњци--Бг 2013.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)