ДИМИТРИЈЕ ЈОНИМА

ДИМИТРИЈЕ ЈОНИМА, властелин (? -- ?, 1409?). Најзначајнији представник породице Јонима. У Зети и северној Албанији крајем XIV в. осамостаљује се неколико угледних породица: Дукађин, Закарије, Јонима, Црнојевић. Породица Јонима господарила је територијом између Драча и Дрима, као и градом Суфада (Шуфадај) у Медовском заливу. Д. J. је био савременик, сусед и сродник Које Закарија, па се често помиње заједно са овим великашем у политичким пословима и војним походима. Био је вазал султанa Мурата и Бајазита. Са својим трупама учествовао је у Косовској бици и опсади Скадра, а 1402. и у Ангорској бици. После неистинитих вести о погибији албанске властеле у овој бици, Ђурађ Страцимировић Балшић покушава да освоји територије којима су управљали Д. J. и његови суседи. По повратку у земљу, растерећен од османског притиска, Д. J. успоставља ближе везе са Млечанима. У савезу са Закаријем, приклања се Млечанима, те су им издате привилегије и споразуми. Д. J. је проглашен за команданта свих локалних снага, којима је додао својих 200 коњаника и 400 пешака. После једне побуне 1404. Јониме су се морали повући, али већ 1406. враћени су им поседи. Последњи пут се помиње 1409, а највероватније је умро исте године. У каснијем периоду помињу се Стефан Јонима и његов син Јован. Старе поседе породице Јонима запосео је Јован Кастриот 1429. Када је Османско царство коначно загосподарило подручјем доњег Дрима, овај простор је назван Вилајет Д. J. Чланови истакнуте албанске породице Јонима се касније помињу у Скадарском залеђу као млетачки пронијари, а у документима из 1459. и 1461. Стефан Јонима се јавља као закупац села Бусиарени.

ЛИТЕРАТУРА: L. Thallóczy, C. Jireček, E. Sufflay (ур.), Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia, 2, Vindobonae 1918; Историја Црне Горе, II, 2, Тг 1970; И. Божић, Немирно Поморје 15. века, Бг 1979; М. Антоновић, Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији у XIV и XV веку, Бг 2003.

М. Копривица

ДИМИТРИЈЕ КАНТЕМИР, војвода, историчар, композитор (Јаши, Румунија, 1673 -- Дмитровск, Русија, 1723). Када му је отац именован за војводу Молдавије, послат у Истанбул као талац где је провео више од 20 година. Стекао образовање у Грчкој православној патријаршијској академији и на султановом двору, где је био у служби протокола, због чега је имао добар увид у хришћанску и исламску културу. Научио је грчки, латински, турски, арапски и персијски језик. Порта га је 1710. поставила за војводу Молдавије са задатком да надгледа влашког војводу Константина Бранковануа у којег није имала поверења. Покушао је да искористи Руско-турски рат 1710--1711, који је повео Петар Велики да одвоји Молдавију од Османског царства, али у томе није успео. Послe руског пораза на Пруту јула 1711, склонио се у Русију где је добио педесет села са 50.000 кметова. Постао је царски саветник посвећен науци. Д. К. је писац дела Incrementa atque decrementa Aulae Othomanicae (Историја успона и опадања Османске империје) које се сматра првом османском историјом у којој су комбиновани турски и европски извори. Написао и дело Наука о музици на основу слова у којем је приказао систем бележења нота на основу слова и Опис Молдавије. Један је од оснивача Академије у Санкт Петербургу и члан Академије у Берлину.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002; И. Ортајли, Најдужи век империје, Бг 2004; İ. Ortaylı, Türkiye Teşkilât ve İdare Tarihi, Ankara 2008; S. A. Somel, The A to Z of the Ottoman Empire, Lanham--Toronto--Plymouth 2010.

М. Маринковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)