ДУБОВАЦ

ДУБОВАЦ, село на јужној периферији Баната, на месту где се завршава Банатски песак и почиње инундациона раван Дунава. Висина земљишта на тој граници је око 72 м. Кроз насеље пролази пут Панчево -- Ковин -- Бела Црква. Општинско средиште Ковин је 24 км југозападно од села. Село је издужено правцем исток--запад, уз јужну ивицу Банатског песка, а чине га главна улица уз друм и још једна северно од ње. Касније се село проширило према северозападу, а након изградње насипа, проширило се и јужније по инундационој равни. Д. се као тврђава помиње 1323. Не зна се када је она нестала, али је то сигурно било пре XVIII в., када се Д. 1713. помиње као село са 11 домова, које је ускоро расељено. Оно у континуитету постоји од друге половине XVIII в. У почетку је био српско насеље, а пред крај века га насељавају Румуни и тада је имало око 500 становника. Припадало је Војној граници. Првобитно насеље било је уз обалу Дунава, на инундационој равни висине око 76 м, око 1 км јужније од савременог, али је због честих поплава премештено на савремену локацију. До 1900. број становника је порастао до 1.069, а до 1931. на 1.853. После тога је уследила блага регресија и 2011. село је имало 1.188 становника, од којих су 77,9% били Срби, а 13,4% Роми. Пољопривредом се бавило 45,6% економски активног становништва, док је међу непољопривредним становништвом највише било запослених у индустрији и грађевинарству. Највише њих радило је у Ковину. У селу се налазе православна црква, основна школа, пошта, неколико продавница и мали погон вршачке фабрике лекова „Хемофарм".

Слободан Ћурчић

У атару села, на обали Дунава, налази се локалитет Старо село -- Кудељиште, који је постао епоним за дубовачко-жутобрдску групу бронзаног доба. Откривен је крајем XIX в. од стране локалних колекционара и љубитеља старина, који су прикупљали керамичке посуде из профила обале Дунава, али и вршили ископавања. Оснивач и први кустос вршачког музеја Феликс Милекер обишао је локалитет у априлу 1901, када је након поплаве из профила обале извађено око 40 посуда. Милекер је том приликом констатовао да у западном делу налазишта постоји насеље, а у источном бронзанодопска некропола са спаљеним покојницима. Археолог аматер Б. Терек је у марту 1903. извео ископавања којима је прикупио 30 посуда. Исте године у јуну Милекер је ископавао на некрополи и том приликом открио 22 гроба. Након тога, ископавања су у више наврата вршили археолози-аматери, захваљујући чему се велик број предмета нашао у приватним колекцијама (Е. Јакабфи, Б. Терек, А. Шољмаши, И. Сивак, К. Бем, К. Киш), али и у збиркама музеја у Вршцу, Београду, Темишвару и Будимпешти. На основу прикупљеног материјала на овом налазишту су констатовани предмети из енеолита, средњег и касног бронзаног и старијег гвозденог доба. Бронзанодопска дубовачко-жутобрдска керамика представљена је урнама и постољима за урне, зделама, двоухим амфорама, шољама и пехарима. Међу предметима од керамике налазе се и две фрагментоване антропоморфне фигурине. Код једне је очуван горњи део трупа са главом и део струка, а код друге труп и највећи део шупље, звонолике сукње. Локалитет није никада систематски истраживан, а 70-их година XX в. потопљен је водом акумулационог језера хидроелектране „Ђердап".

Марија Љуштина

На обали Дунава постоје остаци зидова од опека, а из атара села потичу и многобројни случајни антички налази. Постоји претпоставка да је у оквиру одбране римске дунавске границе у Д. постојало утврђење у саставу система Ледерате и Транс-Ледерате. У раздобљу Сеобе народа уз Гепиде и Аваре историјски извори са самог почетка VII в. на овом подручју помињу и Словене. Из раног средњег века, из Д. познат је налаз тзв. словенске фибуле с маском на нози. Током заштитних археолошких ископавања 1986. на локалитету Кошићев брег истражена је једна полуукопана кућа четвороугаоне основе, у којој су нађене керамичке посуде рађене слободном руком -- лонци, таве и један поклопац, као лонци са спорог витла, украшени валовницама и водоравним сноповима линија, што оквирно може да буде датовано у последње три деценије VII в. Као и ранији налаз фибуле, и ове посуде свакако припадају времену аварске превласти у Панонској низији.

Иван Бугарски

Црква Св. Николаја изграђена је почетком XIX в., на месту старијег храма који је страдао од Турака 1788, а обновљен 1877. Зидана је опеком, као једнобродно здање подужне основе, с ниским звоником над западним прочељем. У њој су јасно назначени полукружни олтарски простор, наос и припрата одвојени тролучном конструкцијом, и галерија над припратом. Црква је засведена помоћу три попречно постављена бачваста свода. Фасаде су врло једноставне и лишене украса, док је нешто више декорације примењено на звонику. Цркву је осликао Андреја Дикић 1844, након што је осликао цркву у оближњем селу Гај. Данашње сликарство потиче из три фазе. Из старије фазе, за коју није сигурно да ли је из 1844, потичу зидне слике у олтару. У апсиди су насликани Св. Јован Златоусти, Василије Велики и Григорије Богослов. Непознати сликар је потом осликао и сводове, тако да се над предолтарским травејем налази представа Бога Оца с јеванђелистима, док је на своду над наосом Богородица с пророцима. Неколико стојећих фигура светитеља на зидовима храма насликано је 2001. Ниска зидана олтарска преграда вероватно је настала када и црква. Зидана зона има четири иконе у соклу сликане на малтеру, исто толико престоних икона, царске и бочне двери. Изнад двери налази се по једна сцена насликана на малтеру. На ову зидану преграду постављено је сликано Распеће с Богородицом и Христом у богато резбареним оквирима, на чијим је крајевима по шест медаљона са сценама Страдања Христових. У цркви се налази више старијих икона, међу којима и једна сигнирана, с приказом Св. Николе, коју је 1904. насликао Жива Радак из Вршца. Молер Нестор Богдановић из румунског села Радмина у Банатској Клисури осликао је 1837. једну дарохранилницу.

Ивана Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Димитријевић, Ј. Ковачевић, З. Вински, Сеоба народа -- Археолошки налази југословенског Подунавља, Земун 1962; О. Миловановић Јовић, „Из сликарства и примењене уметности у Банату", ГПСКВ, 1978, 8--9; П. Томић, Општина Ковин, Н. Сад 1981; M. Şandor-Chicideanu, I. Chicideanu, „Observaţii asupra unor materiale ceramice inedite de la Dubovac aflate în colecţiile Muzeului Banatului", Analele Banatului, 1993, 2; Ј. Узелац, „Праисторијски одсек -- збирке металног доба", у: Ј. Рашајски (ур.), Градски музеј Вршац 1882--2002, Вш 2002; С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004; М. Ђорђевић, Археолошка налазишта римског периода у Војводини, Бг 2007; Н. Ф. Павковић, Банатско село: друштвене и културне промене, Гај и Дубовац, Н. Сад 2009; И. Бугарски, В. Иванишевич, „Пограничье Римской империи и варваров: Система обороны Империи от Куция до Ледераты", у: Лесная и лесостепная зоны Восточной Европы в эпохи римских влияний и Великого переселения народов, 3, Тула 2012; М. Пековић, Инкрустована керамика бронзаног доба у српском Подунављу, Бг 2013; Антропоморфне фигурине бронзаног доба у српском Подунављу, Бг 2015.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)