ДАТИВ

ДАТИВ (лат. dativus: који се тиче давања), морфолошка категорија која представља трећи облик у деклинационој парадигми именских речи. Као синтаксичко-семантичка категорија у српском падежном систему припада групи периферних, семантичких падежа. Одликује га и обележје усмерености (директивности). Појављује се у два структурна лика: као слободни падежни облик и као падежни облик везан предлогом. У систему падежа везаних предлогом припада падежима контакта – конкретизује се природа контакта који предикација успоставља с појмом обележеним падежном формом. Субјекатски д. – слободни, најчешће енклитички облик личне заменице, којим се, по правилу, означава човек – носилац физиолошке потребе, стања, процеса, психофизиолошког процеса, стања, расположења, субјективног утиска, једнакости, имена, година, особине, као семантички субјекат у различитим типовима реченичних структура (нпр. Спава јој се. Врти му се у глави. Свиђа јој се да путује по свету. Топло му је. Допао јој се тај филм. Био му је драг тај човек. Требају нам ваше услуге. Скуп А одговара скупу Б. Име му је Марко. Двадесет јој је година). Предикатски д. – слободни, као предикатска допуна семантички непотпуним глаголима (нпр. Она припада групи најбољих студената. Присуствовао је састанку) или као део декомпонованих предиката (нпр. Старије особе лакше подлежу болести). Објекатски д. – директивни, најчешће слободни, или с предлогом према, ређе с предлогом ка – као индиректни објекат, објекат давања, намењивања, упућивања (нпр. Дао је књигу Марку. Честитала је рођендан брату. Осећала је поштовање према тој жени), и као експликативна допуна глаголима (нпр. Дивила му се и чудила му се у исто време. Односио се према њој веома лепо. Стремио је ка слободи и правди), именицама (нпр. Нису дозвољене посете болесницима. Био би то корак ка демократији), придевима (нпр. Одан је и привржен родитељима. Био је добар и пажљив према свима). Посесивни д. – слободни, 1. власништво (нпр. Кућа јој је далеко одавде); 2. однос део–целина (нпр. Рука му је повређена); 3. сродство, партнерство (нпр. Сестра ми се запослила у тој фирми); 4. ауторство (нпр. То му је нови роман). Просторни д. (д. правца) – предлошки, само као позициона варијанта слободни – 1. динамичка директивност (нпр. Пливао је према обали. Кренуо је ка излазу. Ближио се циљу. Приступила је катедри. Пожар се ширио према насељу. Окренула је главу према публици); 2. статичка директивност (нпр. Прозори су окренути према дворишту). Д. средства – омогућивач (нпр. Захваљујући новим лековима данас се могу лечити и нека тешка обољења). Узрочни д. – индиректни узрок (нпр. Захваљујући високом проценту простих шећера мед је драгоцена храна). Д. основа/критерија – с предлогом према (нпр. Сређивала је књиге према областима) и функционалним предлозима сагласно, сходно, следствено, противно (нпр. Финансијска средства се користе сагласно одредбама Статута. Власт је поступила сходно/следствено одредбама Устава. То је противно Закону о основним људским правима). Допусни д. – с предлогом/послелогом упркос (нпр. Авион је полетео упркос магли. Оптимизам, свему упркос) и функционалним предлогом противно (нпр. Бесан сам на панику која ме је, противно мојим жељама, обузела). Етички д. – слободни, енклитички облик личне заменице првог или другог лица једнине (ређе множине) с модалним значењем: 1. етички д. првог лица, 1.1. интересовање, радост, изненађење (нпр. Како си ми? Шта ми радиш?); 1.2. саосећање, сажаљење (нпр. Што си ми тако тужна?); 1.3. негативан став, потцењивање, иронија (нпр. И то ми је неки професор, не зна ни да говори честито!); 1.4. забрана (нпр. Да ми ниси ишао напоље без капе!); 2. етички д. другог лица, 2.1. присност (нпр. То ти је све што имам да кажем о томе); 2.2. драматичност, изненадност (нпр. Уђем ти ја тако у собу, кад имам шта да видим! Моје ти дете седи и учи). Д. у говорном чину заклетве и хвале – слободни (нпр. Тако је части ми. Слава Богу!).

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Милинковић, Датив у савременом руском и српскохрватском језику (конфронтативна анализа), Бг 1988; И. Антонић, „Синтакса и семантика датива", ЈФ, 2004, LX; „Синтакса и семантика падежа", у: Синтакса савременога српског језика, Бг – Н. Сад 2005; „Синтакса и семантика предлога према", ЗМСФЛ, 2011, LIV/2.

Ивана Антонић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)