ДИСТИНКТИВНО ОБЕЛЕЖЈЕ

ДИСТИНКТИВНО ОБЕЛЕЖЈЕ (лат. distinguere: раздвојити), минимална акустичко-артикулациона особеност гласа, која, у садејству са другим д. о., чини природу једне фонеме и разликује је од других фонема у фонолошком систему. Број релевантних д. о. у различитим језицима креће се, код највећег броја језика, између 6 и 14. Различити аутори одређују у српском језику између 8 и 12 релевантних д. о.: (1) ±вокалност подразумева слободан проток ваздушне струје кроз гласовни канал уз вибрирање гласних жица, што на спектралној слици даје јасне форманте; (2) ± шумност (консонантност) претпоставља веома различите спектралне слике гласова условљене начином на који настаје шум; (3) ± сонорност прави дистинкцију између сонаната, чије спектралне слике поред шума садрже и (полу)форманте, и чистих шумова; (4) ±компактност подразумева концентрисање гласовне енергије у средини спектра, што је последица померања изговора у задњи део усне дупље; (5) ± дифузност карактерише распршеност гласовне енергије у спектру, при чему се она концентрише у ниским и високим фреквенцијама; (6) ±назалност претпоставља проток ваздушне струје кроз усну дупљу и носне шупљине, што на спектралној слици условљава појаву ниског назалног форманта; (7) ±континуираност подразумева артикулацију без наглог прекида тока ваздушне струје, што се на спектралној слици одражава као благи прелаз имеђу гласова без присуства белине (празнине); (8) ± стридентност се одликује неуједначеним спектром, у којем је гласовна енергија у високим фреквенцијама и који настаје као последица проласка ваздушне струје кроз сужење са „грубим ивицама"; (9) ± грависност се испољава као концентрација гласовне енергије у ниским фреквенцијама и одлика је периферне артикулације, а у директној је опозицији са акутношћу, коју одликује медијална артикулација и концентрација гласовне енергије у високим фреквенцијама; (10) ± звучност је условљена вибрирањем гласовних жица, што на спектралној слици шумова даје „звучну греду"; (11) ±напетост се односи на мишићну напетост при изговору гласа, при чему се на спектралној слици напетих (јаких) гласова гласовна енергија распршује по дужини и ширини спектра; (12) ± бемолност подразумева сужење усненог отвора при артикулацији и снижење фреквенције у односу на небемолне гласове. Д. о. може бити и прозодијског карактера (дужина и тон као обележја акцента).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Симић, Б. Остојић, Основи фонологије српскохрватскога књижевног језика, Тг 1981; J. Gvozdanović, „Language System and Its Change. On Theory and Testability", Trends in Linguistics. Studies and Monographs, 1985, 30; Д. Петровић, С. Гудурић, Фонологија српског језика, Бг 2010; Љ. Суботић, И. Бјелаковић, Д. Средојевић, Фонетика и фонологија: ортоепска и ортографска норма стандардног српског језика, Н. Сад 2012.

С. Гудурић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)