ДВАДЕСЕТ СЕДМИ МАРТ 1941

ДВАДЕСЕТ СЕДМИ МАРТ 1941, војни пуч против владе и кнеза Павла због потписивања протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Иако је непосредан повод за извршење војног преврата било приступање Краљевине Југославије тројном савезу, који су у септембру 1940. формирали Јапан, Немачка и Италија, узроци су били далеко трајнији и сложенији с обзиром на то да су проистицали из дубоких унутрашњих и спољнополитичких криза, које су у другој половини 30-их година потресале југословенску краљевину. На унутрашњеполитичком плану све више је расло незадовољство због задржавања недемократских закона, донетих у време личне владавине краља Александра (1929−1934), због нерешавања проблема државног преуређења, опструкције државе од стране хрватске национално-политичке опозиције, предвођене Хрватском сељачком странком (ХСС), великих социјалних неједнакости и погоршања економског положаја. Уз подршку и под утицајем Велике Британије, заинтересоване да се због очекиваног рата стабилизују прилике у Краљевини, чиме би она постала војнички поуздан савезник, стварањем Бановине Хрватске у августу 1939. делимично је решено хрватско питање. Међутим, начин на који је то учињено, омеђивање само једне федералне територије у иначе централистичком систему и ширина компетенција које су јој дате, без учешћа легитимних представника српског народа у претходним преговорима, уз остављање око 900.000 Срба у новоствореној бановини и непостајање плана о целовитом уређењу државе, а потом и изузетно репресивно поступање бановинских власти према српским чиновницима и православном становништву уопште, знатно су заоштрили националне и политичке поделе и нетрпељивости.

Погоршавале су се и међународне прилике, чије је стање показивало све очитије урушавање Версајског поретка, установљеног после I светског рата, који је дотадашњом својом стабилношћу штитио и Краљевину Југославију као једну од земаља које су сматране његовим „производом". У мери у којој су његове основе оспораване и поништаване слабљена је и њена позиција, мада је тих година имала привидно добре, првенствено економске односе с Немачком и Италијом, двема државама које су своју будућност градиле управо на систематском рушењу „поретка Версаја". Везивање Краљевине Југославије за њих, проистекло из воље владајућих државних чинилаца и ширег тока међународних односа, који она није успевала да избегне, појачавало је унутрашње огорчење демократских и антифашистичких снага, нарочито Срба, њихових опозиционих странака и институција. Земља се од једне до друге међународне кризе налазила у све неповољнијој позицији, убрзано окруживана фашистичким државама и онима које су им биле склоне, а развојем догађаја охрабриване у тежњи да велике међународне промене искористе за корекцију граница и захватање у југословенски простор. Положај Југославије погоршан је у марту 1938. аншлусом Аустрије, будући да је њеним прикључењем Немачкој ова агресивна европска сила постала непосредан сусед Краљевине. У први мах чинило се чак да ће новонастало стање утицати на обуздавање италијанских претензија према југословенској територији, тим пре што је цео међуратни период, упркос неколико година привидног пријатељства и сарадње, потврђивао сазнање да је Италија за Краљевину Југославију била онолико опасна колико је за Краљевину Србију била Аустроугарска. Неколико месеци касније, у септембру 1938, тзв. Минхенским споразумом започело је уништење чехословачке државности, будући да су се, повлачећи се пред освајачким намерама фашистичко-нацистичких вођа, Адолфа Хитлера и Бенита Мусолинија, француска и британска дипломатија, уверене да спасавају европски мир, сложиле да Судетске области, насељене с преко три милиона Немаца, буду одвојене од Чехословачке и предате Немачкој. Био је то почетак краја Чехословачке Републике, с којом су Краљевина Југославија и Румунија још од 1920−1921. биле у савезу названом Мала Антанта, дуго година једним од важних ослонаца југословенске спољне политике. Расплет чехословачке кризе одиграо се у марту 1939, када су немачке снаге окупирале Чешку, а од Словачке створиле вазалну државу, подређену интересима фашизма. У априлу исте године, Италија је војно запосела Албанију, земљу из које су и до тада стизали многи покушаји угрожавања југословенске државности. Италијанским присуством у Албанији почело је најдиректније опкољавање Југославије, настављено потом у октобру 1940. нападом Италије на Грчку, једину могућу одступницу за југословенску војску у случају да Краљевина буде приморана да уђе у II светски рат, започет првих дана септембра 1939. немачким нападом на Пољску.

Обруч је даљим развојем догађаја постајао све чвршћи. Тројном пакту су у новембру 1940. приступиле Мађарска и Румунија, а обављани су и први разговори о прикључењу Бугарске, привремено нереализовани да узнемиреност у Југославији не би постала превелика, поготово отуд што је подстицање мађарских и бугарских претензија на делове Југославије било очевидно. Дипломатски притисци да Краљевина следи пример својих суседа били су праћени и војним. Прве немачке трупе налазиле су се у Румунији и пре но што је она формално пришла Тројном пакту, у Мађарској почетком наредне године, а од фебруара 1941. и у Бугарској, чија је влада протокол о приступању потписала 1. марта. Упоредо с настојањима Немачке да и Југославија учини исто, њеној влади, кнезу Павлу, као првом члану Намесништва, које је вршило власт уместо малолетног краља Петра II, појединим министрима, официрима највиших чинова и истакнутим личностима стизали су британски и амерички захтеви да се по цену уласка у рат и војног пораза не пристане на диктат из Берлина. Све то време она је била поприште најжешћег привредног и обавештајног рата, који су -- борећи се за југословенски простор и коначну одлуку југословенске владе -- водиле британске и немачке обавештајне службе, помогнуте од моћних привредника и дипломата. И једна и друга страна настојале су да Југославију приморају на напуштање неутралног става у текућем рату. Немци су се притом ослањали на колебљиве владајуће гарнитуре, малобројне и неутицајне профашистичке кругове у српском народу, попут Југословенског народног покрета „Збор" Димитрија Љотића, хрватску десницу, немачку националну мањину и сепаратистичке групације из редова других мањина, ослоњених на матичне државе. Британске тачке ослонца пак биле су неупоредиво снажније, с обзиром на то да су их чиниле огромна већина српског народа, српске политичке странке, Српска православна црква на челу с патријархом Гаврилом Дожићем и најугледнијим епископима, српски официрски кадар у југословенској војсци, Београдски универзитет и друге установе. Напокон, западноевропским демократским земљама и Сједињеним Америчким Државама су у политичком и идеолошком погледу били блиски и сам кнез Павле, као и готово сви српски министри, независно од њихове деморалисаности, нарочито после војног слома Француске у јуну 1940, и неверице у повољан исход сукоба у евентуалном рату с Немачком, Италијом и њиховим сателитима. Знајући то, енглеске и америчке дипломате, војни изасланици, па и сами шефови држава, иако САД формално нису напуштале неутралан став, предочавали су југословенским званичницима да у тренутку доношења одлуке не треба да се руководе искључиво непосредном будућношћу него временом које ће наступити по завршетку рата, у којем ће све земље -- у зависности од свог опредељења у сукобу између света фашизма и света слободе -- бити или кажњене или награђене. Стављена пред тако тежак избор, влада Краљевине покушавала је да сачува неутралност, настојећи да појача своју међународну позицију. Између осталог, у јуну 1940. успоставила је дипломатске односе са Совјетским Савезом, учинивши то као једна од последњих европских земаља које су превазишле антикомунизам владајућих снага. У децембру исте године, под строгом контролом Немачке потписала је уговор о сарадњи и „вечитом пријатељству" с Мађарском. Сви су ти спољнополитички успеси били, међутим, само привидни. Совјети, на пример, нису веровали у искреност Југословена, док се Мађари нису одрицали могућности да у повољном моменту на штету Југославије значајно промене своје јужне границе. У таквим околностима извршени су и последњи немачки притисци на владу и кнеза Павла, који се у марту 1941. састајао са А. Хитлером.

Свесни да од западноевропских савезника не могу добити војну помоћ, а без уверења у одбрамбене могућности Југославије, краљевска влада, Крунски савет и кнез Павле донели су 20. марта невољно одлуку да се потпише протокол о приступању Тројном пакту. Упркос ултимативним порукама из Лондона и Вашингтона, као и све отвореније изражаваном незадовољству у земљи, председник владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић потписали су тај документ 25. III 1941. у бечком дворцу Белведере. Заједно с протоколом добијене су и три ноте: о поштовању државног интегритета и територијалног суверенитета Краљевине Југославије, некоришћењу југословенске територије за превоз трупа и ратног материјала и, посебно спорна, нота о уступању Југославији луке Солун, након грчког војног слома, што је представљало врло јасну издају савезничке земље. То је био један од разлога због којег ноте нису објављене, упоредо с немачком жељом да уступци учињени Југославији не озлоједе Румунију, Мађарску и Бугарску.

Спољнополитичко сврставање Краљевине Југославије у текућем рату превршило је меру незадовољства у земљи и убрзало извршење војног пуча. Познати историјски извори, иако у неким случајевима тешко проверљиви, сведоче да се у официрским круговима, повезаним с појединим опозиционим политичарима и православним епископима, о могућности насилног преврата и свргавања неомиљеног кнеза Павла говорило већ 1937. и 1938. Из сачуваних докумената и мемоарских извора види се и то да су ове групе биле повезане с британском обавештајном службом, с чијим су се представницима саветовале и од којих су добијале новчану помоћ и мање количине наоружања. Критичари пуча су из ових чињеница стварали закључак о пучистима као страним плаћеницима, богато награђеним за подршку интересима стране силе. Осим тога, у изворима се помињу везе које су имали с америчким и совјетским обавештајцима. Иако неспорне, ове чињенице не умањују појаву далеко веће важности, засновану на историјској подударности слободарско-демократских тежњи српског народа и британских настојања да се на Балкану -- од Југославије, Бугарске, Албаније, Грчке и Турске -- створи један фронт, по угледу на Солунски из I светског рата, на којем би било заустављено немачко напредовање. Како је, међутим, Турска одлучила да остане неутрална, док су се Бугарска и Албанија отворено сврстале уз Немачку и Италију, Британци су све наде полагали у што дужи отпор Грчке и способност Југославије да издржи немачки притисак. У традицији своје вишевековне девизе да не постоје стални пријатељи и стални непријатељи, него искључиво стални интереси Уједињеног краљевства, показали су склоност да без икаквих скрупула жртвују мале савезнике. Али, и без таквог њиховог стратешког опредељења и подршке дате завереницима, пуч који су у ноћи између 26. и 27. III 1941. извршили официри и војници ваздухопловства, Краљеве гарде и београдског гарнизона проистицао је из слободарства српске нације, њених традиција, демократизма и жеље да се не прихвате насилнички диктати и ултиматуми. Патријарх Г. Дожић је због тога овај историјски догађај поредио с идејом косовског завета и одговором Краљевине Србије на аустроугарски ултиматум из јула 1914, док га је Драгољуб Јовановић, политичар с грађанске левице, назвао трећим српским устанком. У контексту таквих размишљања, могло би се рећи да је војска извршила готово једнодушну вољу српског народа.

Будући да је пуч одјекнуо широм Европе и света, одушевљено поздрављен од свих антифашиста, те да је представљао највећи морални капитал краљевске владе током II светског рата, у мемоарским сведочењима и историографским анализама забележено је мноштво различитих тумачења, везаних за тражење главних организатора, подстрекача, финансијера и извршилаца. Ипак, већина историчара се слаже да је најзначајнија личност пуча био армијски генерал Душан Симовић, командант ваздухопловства, који је у више интервенција код државних званичника и других утицајних појединаца покушавао да спречи пристајање уз силе Тројног пакта, а у јануару 1941. својим антифашизмом и спремношћу на пружање отпора Немачкој изазвао дивљење америчког пуковника Донована, специјалног изасланика председника Рузвелта. Први његов помоћник пак био је ваздухопловни бригадни генерал Боривоје Мирковић, оперативни извршилац пуча. Поред њих, значајну улогу имали су и други официри ваздухопловства и Краљеве гарде, међу којима се посебно помињао мајор Живан Кнежевић, чији је брат Радоје Кнежевић био један од ретких, ако не и једини цивил који је све време био упознат с припремом официрске завере, утичући и на доношење потоњих политичких одлука.

Извршењу пуча претходиле су демонстрације, започете већ 24. марта, чим се наслутило да ће представници владе потписати протокол о приступању Тројном пакту. Продужене су и наредног дана, што је битно утицало на стварање повољне атмосфере за радикалне промене. У извесном смислу десило се нешто слично ономе што се збило у мају 1903, када је насилно свргнут режим краља Александра Обреновића. И тада се, као и у марту 1941, у Београду и његовој широј околини осећало нарастање официрског незадовољства, па и спремност војске да, противно уставу, преузме политичку улогу. У оба случаја, они против којих је припремана завера нису предузимали малтене ништа да је спрече. Још једном се показало да су официри, међу којима је било поштовалаца пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, били огорчени због деловања грађанских политичара и да су их сматрали одговорнима за постојећу државну кризу. За разлику од Мајског преврата, двадесетседмомартовски пуч је био много боље организован и извршен без проливања крви, изузев погибије једног жандарма који је страдао као недужна жртва.

Избегавши сукоб с јединицама и официрима верним кнезу Павлу, пучисти су за само неколико часова запосели мост на Сави и успоставили пуну контролу између Земуна и Београда, заузели Управу града Београда и под своју команду ставили престоничке полицијске снаге, заузели зграду главне телефонске централе, поште и телеграфа, радио-станицу у Београду, са постројењима у Раковици и Макишу, опколили двор на Дедињу, заузели зграде Председништва владе и главних министарстава, Главног генералштаба и Команде Београда, контролисали раскрснице главних београдских улица итд. Ухапшени су Д. Цветковић и А. Цинцар-Марковић, као и скоро сви чланови владе, с тим што је хрватским и словеначким министрима одмах предочено да пуч није уперен против њих него против присталица капитулације пред Тројним пактом. Кнез Павле, који се налазио на путу за Словенију, враћен је из Хрватске и приморан на абдикацију, а потом с породицом упућен на југословенско--грчку границу, где је предат британским официрима. Краљ Петар II проглашен је пунолетним и једном кратком прокламацијом народу, прочитаном на радију без његовог знања, а у његово име, учињен саучесником и присталицом извршених промена, поготово што је све и чињено под паролом „Живео краљ". У Министарство војске доведена је група углавном опозиционих политичара и истакнутих нестраначких личности од којих неки нису знали да ли их војници хапсе или ће постати део нове државне управе. Историјски извори и литература не слажу се у тумачењима мотива и планова које су тог јутра имали челни људи војног удара. Помињана је жеља генерала Симовића да у Југославији преузме улогу сличну оној коју је у Румунији имао Јан Антонеску, контролишући и цивилне и војне власти, потом сукоб између присталица већег присуства војске у политици и грађанских политичара, који су сматрали да официри треба да се уклоне с политичке сцене. Говорило се и о намери генерала Симовића да сам формира владу, бирајући способне, а политички некомпромитоване личности, насупрот инсистирању Р. Кнежевића да се увођењем у владу шефова демократских странака „власт врати народу", чиме би била исправљена највећа грешка краљеве личне владавине, започете 6. I 1929. Без обзира на присуство толико различитих погледа, дискусија о саставу нове владе завршена је доста брзо, доношењем одлуке да њен председник буде генерал Д. Симовић, а потпредседници Слободан Јовановић, чувени професор Правног факултета и председник Српског културног клуба, и Влатко Мачек, шеф ХСС и потпредседник свргнуте владе, иначе присталица приступања Тројном пакту. Како се он, међутим, у то време налазио у Загребу, свој пристанак на улазак у владу условио је проширењем надлежности Бановине Хрватске углавном из домена унутрашње управе и коришћења жандармерије. У влади су остали и други дотадашњи хрватски, словеначки и муслимански министри: Јурај Шутеј, Бариша Смољан, Иван Андрес, Јосип Торбар, Фран Куловец, Миха Крек и Џафер Куленовић, а уз њих и двојица министара Срба -- Срђан Будисављевић и Бранко Чубриловић -- који су из протеста због приступања Тројном пакту напустили владу Д. Цветковића. Нови министри постали су Срби из Србије и Срби пречани, углавном прваци опозиционих странака: Момчило Нинчић и Милош Трифуновић из Радикалне странке, Милан Грол и Божидар Марковић из Демократске странке, Богољуб Јевтић и Јован Бањанин из Југословенске националне странке, Милан Гавриловић из Савеза земљорадника, те Сава Косановић из Самосталне демократске странке. Такав избор требало је да покаже како се земља враћа демократском поретку. Поред Д. Симовића, члан владе постао је још један генерал -- Богољуб Илић, којем је поверено Министарство војске и морнарице. На челу Министарства спољних послова, чија је улога у тако великој кризи била посебно важна, нашао се М. Нинчић, својевремено човек великог поверења краља Александра и извршилац његових спољнополитичких налога, познат по добрим везама с италијанским дипломатама, од којих се очекивало да посредују између „пучистичке" владе и огорчене Немачке, спремне да већ истог дана започне извршење казне над „непослушним" и бунтовним Србима. Јер, није било сумње да је А. Хитлер управо њих сматрао одговорнима за учињене промене и нанету му увреду.

Такво његово уверење потврђивало је одушевљење којим су Срби дочекали свргавање владе, интернацију кнеза Павла и неслагање с приступањем Тројном пакту. Демонстрације против тог чина, спорадично одржаване претходна два дана, претвориле су се већ изјутра 27. марта у манифестације огромних размера у којима су учествовале присталице различитих политичких идеја, укључујући и комунистичку, али удружене снажним антифашизмом. Уз учешће широких слојева становништва захватиле су не само Београд него и готово све друге градове у Србији, Војводини и Црној Гори. Манифестовало се и у другим деловима Југославије, посебно у Сарајеву, Љубљани, Скопљу, Сплиту и др. Задовољство учесника манифестација изражавано је многобројним антифашистичким, демократским и слободарским паролама, међу којима је најпознатија постала „Боље рат него пакт", за коју се може рећи да је симболизовала двадесетседмомартовске догађаје. Грађани Загреба, међутим, остали су углавном мирни, али се из иступања утицајних Хрвата, иако су прваци ХСС ушли у нову владу, могло видети да не деле расположење Срба и других антифашиста. Надбискуп Алојзије Степинац, на пример, видео је у пучу још један показатељ „мрачног бизантинизма", одсуства било какве његове моралности и доследности, непремостивих разлика које су делиле Србе и Хрвате, православне и католике. Насупрот њему, патријарх Гаврило је својим антифашизмом давао не само недвосмислен доказ демократских опредељења Српске православне цркве него је и подстицао осећања духовне узвишености, каква су се налазила у догађајима у којима су већ њихови савременици видели судбоносне историјске тренутке. Одушевљењу је подлегао чак и председник британске владе Винстон Черчил, свечано изјавивши да је Краљевина Југославија коначно „пронашла своју душу". Штавише, београдски пуч изазвао је усхићење и поштовање целог демократског света, који је у овом чину налазио подстрек за пружање отпора до тада непобедивом фашизму.

Одјек извршеног преврата још више је разјарио А. Хитлера, који је у Србима гледао главне узрочнике пропасти Аустроугарске, и појачао намеру да Краљевина Југославија, њихова творевина, буде примерено кажњена и поништена као држава. Узнемирујуће вести које су стизале из Немачке отуда су врло брзо поколебале новоуспостављену југословенску владу. Док је већина пучистичких официра и даље била ратоборна, министри су настојали да смире ситуацију, а Немачкој пруже уверења да је преврат био узрокован унутрашњим а не спољнополитичким разлозима, те да се Југославија не одриче преузетих обавеза. Тиме је већ тада отворено питање сврсисходности пуча и започела вишедеценијска расправа о његовом смислу и последицама које је изазвао. Мишљења су и данас подељена. Док је већи део српске нације у пучистима гледао хероје и извршиоце народне воље, присталице приступања Тројном пакту, потоњи колаборационисти, поједини политичари и историчари сматрали су их неодговорним авантуристима, који су -- подстрекивани и подмићивани из иностранства -- у застрашујућем коцкању са судбином народа уништили његову будућност и изложили га беспримерном страдању. Насупрот томе, у многобројним историографским радовима истичу се врло аргументована научна тумачења која наглашавају многоструку сложеност целог догађаја, а изнад свега чињеницу да су се у једном важном историјском тренутку подударила унутрашња и спољнополитичка незадовољства, демократизам и антифашизам, слободарске традиције и интереси антифашистичких земаља, истоветна воља народа и српских официра. Историчари који их заступају подсећају и на то да А. Хитлер није поштовао ниједан потписани уговор, те да не постоји никакав доказ да би у случају југословенског приступања Тројном пакту поступио другачије. Историјску важност пуча потврђује и то што су у овој расправи учествовали савременици и историчари из иностранства, дискутујући о повезаности пучиста са страним обавештајним службама, британским утицајима на њих, новцу који су примали, последицама на даљи ток рата. Совјетски и руски историчари, на пример, углавном су настојали да одбаце тврдње по којима је Хитлерова одлука о нападу на Југославију допринела заустављању немачке офанзиве пред Москвом у децембру 1941, с обзиром на то да су немачке дивизије због Априлског рата кренуле на Совјетски Савез неколико недеља доцније и тиме биле увучене у до крајности отежано ратовање у зимским условима. И поред тако супротстављених погледа, сигурно је да ова збивања представљају један од најзначајнијих догађаја у историји антифашизма и српске нације, те да не може бити вреднован без сагледавања њених дотадашњих опредељења и начина на који је доносила одлуке од судбоносне важности. Такође, може се очекивати да откривање нових историјских извора и будућа истраживања допринесу његовом бољем познавању.

ИЗВОРИ: Априлски рат 1941, 1, Бг 1969; Ж. Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк 1979; Мемоари патријарха српског Гаврила, Бг 1990; Б. Петрановић, Н. Жутић, 27. март 1941, тематска збирка докумената, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Чулиновић, 27. март 1941, Зг 1965; Ј. Б. Хоптнер, Југославија у кризи 1934‒1941, Ријека 1972; Љ. Дурковић Јакшић, Учешће патријарха Гаврила и Српске православне цркве у догађајима испред и за време 27. марта 1941. и њихово страдање у току рата, Бг 1980; Н. Миловановић, Војни пуч и 27. март 1941, Бг 1981; В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941. Узроци и последице пораза, 1, Бг--Тг 1982; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; М. Јанковић, В. Лалић, Кнез Павле. Истина о 27. марту, Бг 2007.

Мира Радојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)