# ДУБОВАЦ

**ДУБОВАЦ**, село на јужној периферији Баната, на месту где се завршава Банатски песак и почиње инундациона раван Дунава. Висина земљишта на тој граници је око 72 м. Кроз насеље пролази пут Панчево -- Ковин -- Бела Црква. Општинско средиште Ковин је 24 км југозападно од села. Село је издужено правцем исток--запад, уз јужну ивицу Банатског песка, а чине га главна улица уз друм и још једна северно од ње. Касније се село проширило према северозападу, а након изградње насипа, проширило се и јужније по инундационој равни. **Д.** се као тврђава помиње 1323. Не зна се када је она нестала, али је то сигурно било пре XVIII в., када се **Д.** 1713. помиње као село са 11 домова, које је ускоро расељено. Оно у континуитету постоји од друге половине XVIII в. У почетку је био српско насеље, а пред крај века га насељавају Румуни и тада је имало око 500 становника. Припадало је Војној граници. Првобитно насеље било је уз обалу Дунава, на инундационој равни висине око 76 м, око 1 км јужније од савременог, али је због честих поплава премештено на савремену локацију. До 1900. број становника је порастао до 1.069, а до 1931. на 1.853. После тога је уследила блага регресија и 2011. село је имало 1.188 становника, од којих су 77,9% били Срби, а 13,4% Роми. Пољопривредом се бавило 45,6% економски активног становништва, док је међу непољопривредним становништвом највише било запослених у индустрији и грађевинарству. Највише њих радило је у Ковину. У селу се налазе православна црква, основна школа, пошта, неколико продавница и мали погон вршачке фабрике лекова „Хемофарм".

Слободан Ћурчић

У атару села, на обали Дунава, налази се локалитет Старо село -- Кудељиште, који је постао епоним за дубовачко-жутобрдску групу бронзаног доба. Откривен је крајем XIX в. од стране локалних колекционара и љубитеља старина, који су прикупљали керамичке посуде из профила обале Дунава, али и вршили ископавања. Оснивач и први кустос вршачког музеја Феликс Милекер обишао је локалитет у априлу 1901, када је након поплаве из профила обале извађено око 40 посуда. Милекер је том приликом констатовао да у западном делу налазишта постоји насеље, а у источном бронзанодопска некропола са спаљеним покојницима. Археолог аматер Б. Терек је у марту 1903. извео ископавања којима је прикупио 30 посуда. Исте године у јуну Милекер је ископавао на некрополи и том приликом открио 22 гроба. Након тога, ископавања су у више наврата вршили археолози-аматери, захваљујући чему се велик број предмета нашао у приватним колекцијама (Е. Јакабфи, Б. Терек, А. Шољмаши, И. Сивак, К. Бем, К. Киш), али и у збиркама музеја у Вршцу, Београду, Темишвару и Будимпешти. На основу прикупљеног материјала на овом налазишту су констатовани предмети из енеолита, средњег и касног бронзаног и старијег гвозденог доба. Бронзанодопска дубовачко-жутобрдска керамика представљена је урнама и постољима за урне, зделама, двоухим амфорама, шољама и пехарима. Међу предметима од керамике налазе се и две фрагментоване антропоморфне фигурине. Код једне је очуван горњи део трупа са главом и део струка, а код друге труп и највећи део шупље, звонолике сукње. Локалитет није никада систематски истраживан, а 70-их година XX в. потопљен је водом акумулационог језера хидроелектране „Ђердап".

Марија Љуштина

![001_SE_V_Dubovac_urna-sa-zdelom.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-dubovac-urna-sa-zdelom.jpg)На обали Дунава постоје остаци зидова од опека, а из атара села потичу и многобројни случајни антички налази. Постоји претпоставка да је у оквиру одбране римске дунавске границе у **Д.** постојало утврђење у саставу система Ледерате и Транс-Ледерате. У раздобљу Сеобе народа уз Гепиде и Аваре историјски извори са самог почетка VII в. на овом подручју помињу и Словене. Из раног средњег века, из **Д.** познат је налаз тзв. словенске фибуле с маском на нози. Током заштитних археолошких ископавања 1986. на локалитету Кошићев брег истражена је једна полуукопана кућа четвороугаоне основе, у којој су нађене керамичке посуде рађене слободном руком -- лонци, таве и један поклопац, као лонци са спорог витла, украшени валовницама и водоравним сноповима линија, што оквирно може да буде датовано у последње три деценије VII в. Као и ранији налаз фибуле, и ове посуде свакако припадају времену аварске превласти у Панонској низији.

Иван Бугарски

**Црква Св. Николаја** изграђена је почетком XIX в., на месту старијег храма који је страдао од Турака 1788, а обновљен 1877. Зидана је опеком, као једнобродно здање подужне основе, с ниским звоником над западним прочељем. У њој су јасно назначени полукружни олтарски простор, наос и припрата одвојени тролучном конструкцијом, и галерија над припратом. Црква је засведена помоћу три попречно постављена бачваста свода. Фасаде су врло једноставне и лишене украса, док је нешто више декорације примењено на звонику. Цркву је осликао Андреја Дикић 1844, након што је осликао цркву у оближњем селу Гај. Данашње сликарство потиче из три фазе. Из старије фазе, за коју није сигурно да ли је из 1844, потичу зидне слике у олтару. У апсиди су насликани Св. Јован Златоусти, Василије Велики и Григорије Богослов. Непознати сликар је потом осликао и сводове, тако да се над предолтарским травејем налази представа Бога Оца с јеванђелистима, док је на своду над наосом Богородица с пророцима. Неколико стојећих фигура светитеља на зидовима храма насликано је 2001. Ниска зидана олтарска преграда вероватно је настала када и црква. Зидана зона има четири иконе у соклу сликане на малтеру, исто толико престоних икона, царске и бочне двери. Изнад двери налази се по једна сцена насликана на малтеру. На ову зидану преграду постављено је сликано Распеће с Богородицом и Христом у богато резбареним оквирима, на чијим је крајевима по шест медаљона са сценама Страдања Христових. У цркви се налази више старијих икона, међу којима и једна сигнирана, с приказом Св. Николе, коју је 1904. насликао Жива Радак из Вршца. Молер Нестор Богдановић из румунског села Радмина у Банатској Клисури осликао је 1837. једну дарохранилницу.

Ивана Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Димитријевић, Ј. Ковачевић, З. Вински, *Сеоба народа -- Археолошки налази југословенског Подунавља*, Земун 1962; О. Миловановић Јовић, „Из сликарства и примењене уметности у Банату", *ГПСКВ*, 1978, 8--9; П. Томић, *Општина Ковин*, Н. Сад 1981; M. Şandor-Chicideanu, I. Chicideanu, „Observaţii asupra unor materiale ceramice inedite de la Dubovac aflate în colecţiile Muzeului Banatului", *Analele Banatului*, 1993, 2; Ј. Узелац, „Праисторијски одсек *-- збирке металног доба*", у: Ј. Рашајски (ур.), *Градски музеј Вршац 1882--2002*, Вш 2002; С. Ћурчић, *Насеља Баната -- географске карактеристике*, Н. Сад 2004; М. Ђорђевић, *Археолошка налазишта римског периода у Војводини*, Бг 2007; Н. Ф. Павковић, *Банатско село: друштвене и културне промене, Гај и Дубовац*, Н. Сад 2009; И. Бугарски, В. Иванишевич, „Пограничье Римской империи и варваров: Система обороны Империи от Куция до Ледераты", у: *Лесная и лесостепная зоны Восточной Европы в эпохи римских влияний и Великого переселения народов*, *3*, Тула 2012; М. Пековић, *Инкрустована керамика бронзаног доба у српском Подунављу*, Бг 2013; *Антропоморфне фигурине бронзаног доба у српском Подунављу*, Бг 2015.

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)