# ДУБОЧИЦА

**ДУБОЧИЦА**, историјско-географска област и средњовековна жупа која је
обухватала долину река Ветерница и Јабланица и данашње Лесковачко поље.
У српским изворима са краја XII и почетка XIII в. помиње се и под
називом Глубочица. Стефан Немања је поред удеоне кнежевине која је
обухватала жупе Ибар, Расину, Топлицу, Реке, увећао своје поседе ка
истоку. Од византијског цара Манојла I добио је **Д.** као наследни
посед и одељено од своје браће. Ову територију Немања је добио
највероватније 1164, на сусрету у Нишу, када га је Манојло I одликовао и
извесним достојанством. Највероватније у византијском походу из 1172.
Немања је изгубио **Д.** и Реке. После смрти цара Манојла Немањина
војска се прикључила угарском походу против Византије. Тако је 1183.
освојена околина Ниша, а војска је продрла до Сердике (Софије). С
обзиром на правац напада, може се закључити да су том приликом **Д.** и
околни предели поново ушли у састав српске државе. Поновни напад
византијске војске цара Исака II Анђела и велики Немањин пораз у бици на
Морави 1190. нанели су територијалне губитке српској држави. Ипак,
**Д.** је остала у саставу Немањине државе.

Овај простор се непрекидно налазио у саставу средњовековне Србије до XV
в. У управном систему државе Немањића **Д.** се помиње као жупа. Има
индиција да је била ближе повезана са суседном Топлицом, која је
највероватније деловала као „земља". У црквеном погледу **Д.** је
припадала Топличкој епархији. Извор из XVI в. (један запис из 1536)
помиње „земљу" **Д**. Могуће да је пред крај средњег века дошло до
извесних промена у управној организацији. Село Кожнице за које се у
запису каже да припада земљи **Д.** налази се на простору који је
највероватније припадао жупи Реке, што може указивати на правац
проширења управног подручја **Д**. После распада Српског царства, **Д.**
се нашла у саставу државе кнеза Лазара. Након Косовске битке, кнегиња
Милица и њени синови наставили су да управљају овом територијом. Повељом
из 1395. манастир Св. Пантелејмона на Светој Гори добио је од кнегиње у
**Д.** села Мирошевци, Вина са забелом, Товрљанци, као и кућу и два
човека у самом Лесковцу. Из истог документа сазнаје се да је
светогорском храму села Горино и Седларци у **Д.** приложио и властелин
Југа. Током сукоба међу браћом Стефаном и Вуком Лазаревићем, млађи је
извесно време господарио јужним деловима земље међу којима се налазила и
**Д**. Деспот Стефан Лазаревић успео је да обједини и прошири српску
државу. Деспот Ђурађ је после губитака територије са Нишом и Крушевцем
на самом почетку своје владавине, ипак, још краће време наставио да
господари јужнијом **Д**. Ради учвршћивања мира са султаном вођени су
преговори око склапања брака између Ђурђеве кћери Маре и султана Мурата
II. Веридба је објављена 1433, а као Марин мираз предате су султану
Топлица и **Д**.

Сачуван је османски попис ових области извршен у време прве владе
Мехмеда II, 1444--1445. Овај документ указује на добру насељеност овог
подручја. Такође, указује да се ова територија налазила под султановом
влашћу и после обнове Деспотовине. Међутим, извори о обновљеној српској
држави, пре свега хроника Јана Длугоша, убрајају у састав Србије и
јужније градове међу којима Прокупље, Лесковац, Копријан и др. Новија
критичка анализа Длугошевог списка градова, као и детаљи из османских
пописних дефтера, показују да простор Топлице и **Д.** (као и Крушевац,
Козик и Липовац) нису улазили у састав обновљене Деспотовине након 1444.
После смрти Мурата II (1451), његов наследник султан Мехмед II, обновио
је ранији мировни споразум, ослободио Мару Бранковић и на име њеног
издржавања вратио деспоту Топлицу и **Д**. Ова територија остала је у
саставу Деспотовине до октобра 1453, када је коначно потпала под
османску власт. **Д.** је улазила у састав Крушевачког санџака и у XVI
в. била је највећа нахија овог санџака. Захватала је простор сливова
Пусте реке, Јабланице, Ветернице и Власине. Њену северну границу чиниле
су Видојевица, Пасјача, Бабичка гора и Сува планина, а на југ се
простирала до планина Кукавица и Чемерник. Седиште нахијске
администрације био је град Лесковац, који је представљао и центар судске
власти, тј. кадилука.

ИЗВОРИ: С. Новаковић (ур.), *Законски споменици српских држава средњега
века*, Бг 1912; О. Зиројевић, И. Ерен, „Попис области Крушевца, Топлице
и Дубочице у време прве владавине Мехмеда II (1444--1445)", *ВГл*, 1968,
4; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1982; Стефан
Првовенчани, *Сабрана дела* (прир. Љ. Јухас Георгијевска), Бг 1999; А.
Младеновић, *Повеље и писма деспота Стефана*, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Ћук, „Царица Мара", *ИЧ*, 1978--1979, 25--26; О.
Зиројевић, „Лесковац и његова нахија", *ЛЗ*, 1983, 23; М. Благојевић,
„Жупа Реке и Дендра Јована Кинама", *ЗРВИ*, 1996, 35; С. Мишић, „Земља у
држави Немањића", *ГДИ*, 1997, IV, 2--3; „Историјска географија Србије у
житијима Св. Симеона и Св. Саве", у: *Свети Сава у српској историји и
традицији*, Бг 1998; Б. Храбак, „Дубровчани у Дубочици и Лесковцу у
феудално доба", *ЛЗ*, 2001, 41; С. Мишић, *Југоисточна Србија средњег
века*, Вр 2002; „Обнова Деспотовине и њене границе 1444--1459", у: *Пад
српске Деспотовине 1459. године*, Бг 2011; М. Цветковић, „Стефан Немања
и Дубочица", у: *Стефан Немања и Топлица*, Ниш 2011.

М. Копривица