# ДРОМЕНА

**ДРОМЕНА** (грч. drwvmena: нешто што се чини, ствара), примарни
позоришни облик, приказани и поновљени чин или радња. У нешто ширем
значењу ритуални дух **д.** представља најбитнију одредницу у свим
поновљеним и приказаним радњама. Сагледана као примарни позоришни облик
којим се представљају одређени магијско-верски призори са циљем утицаја
на извесне натприродне ентитете, **д.** има и своју подразумевајућу
митску димензију. Везана за период прелаза из једног у други циклус,
**д.** се одвија у сегменту друштвеног безвремена у којем се и
организују маскиране ритуалне поворке чији је магијски смисао изражен
изразито генеративним, оплодним или превентивним елементима. Грчки
калогероси, српски коледари, македонски џемалари, бугарски сурвакари и
румунске игре под маскама показују много заједничких елемената који су
плод међусобног утицаја и прожимања различитих балканских традиција.
Коледарска **д.**, као специфична врста ритуала, одликује се
театролошким елементима јединствене драмске радње коју као игру и
међусобну борбу изводе маскирани младићи користећи одређене реквизите,
попут штапа са задебљањем на врху, у датом простору и пред посматрачима
који с извођачима чине целину. Ови елементи представљају зачетак будуће
независне театарске форме. Будући да **д.** својом развијеном
драматуршком структуром, посебно у играма под маскама, садрже и
евидентне античке и византијске трагове, у источним деловима Балкана у
пракси трансних ритуала могу се препознати реликти античких дионисија и
византијских брумалија. Велико искуство **д.** на Балкану исказало је
своју виталност и у прилагођавању и променама у новонасталим
околностима. Та културна прожимања и међусобни утицаји традиција посебно
су изражени у стварању **д.** сенки. Мада се поједини идејни моменти
позоришта сенки могу довести у везу с Елеузинским мистеријама и потоњом
византијском традицијом, несумњиво је да су марионетско позориште сенки,
познато под називом Карађоз, на Балкан донели Турци у XVI и XVII в.
Рецепција ове форме извршена је у процесу локалног прилагођавања и
иновирања новим садржајима, ликовима и језиком, тако да је губећи
првобитно искључиво турско обележје, Карађоз све више постајао
традиционално балканско позориште сенки.

ЛИТЕРАТУРА: *Фолклорни театар у балканским и подунавским земљама*, Бг
1984; Д. Антонијевић, *Ритуални транс*, Бг 1990; Д. Антонијевић,
*Дромена*, Бг 1997.

Б. Јовановић