# ДРАЧЕВИЦА

**ДРАЧЕВИЦА**, приморска жупа у Травунији. Први пут се помиње у 30.
глави *Летописа попа Дукљанина* у причи о четворици синова краља
Предимира који су између себе поделили територије. Болеслав је добио
Травунију са девет жупа у које је убројана и **Д**. Назив жупе потиче од
словенске речи „драч" у значењу ниско, трновито растиње. Жупу **Д.**
чине три поља: Суторина на западу, кроз коју протичу истоимена река
(некад се звала Драчевица) и поток Тртор; Каменско поље на обронцима
брда и Кутско поље са Сувим потоком које представља центар жупе. У XV в.
жупа се простирала на подручју од Суторине до Рисна, обухвативши и
древну Рисанску жупу (Risena). У то доба **Д.** припадају градови Нови и
Рисан и неколико села: Морињ, Мокрине, Крушевица, Св. Никола, Сустјепан,
Пријесек, Црљено Брдо, Куте, Жвиње, Вијековић, Суторина, Подостро,
Пољице и Мојдеж. Траса римског пута Нарона--Скодра водила је кроз **Д.**
дуж морске обале до ушћа Суторине, потом уз речни ток према Конавлима.
Жупа је била релативно добро насељена већ у раном средњем веку, о чему
сведоче остаци сакралних грађевина: Св. Стефан у Сустјепану изнад
Суторинског поља и Св. Тома у Кутима, обе из IX--XI в. **Д.** је делила
судбину ширег залеђа Травуније. Најпре је била у саставу Србије (у време
женидбе жупана Крајине са ћерком кнеза Властимира око 850), да би
средином XI в. припала Дукљи. Средином XII века Травунијом и **Д.**
завладао је велики жупан Деса, али се осећао и снажан утицај Византије.
Под влашћу Немањића **Д.** се налазила од почетка 80-их година XII в. до
смрти цара Душана (1355). Потом су овом жупом владали обласни господари:
кнез Војислав Војиновић (до 1363) и жупан Никола Алтомановић
(1363--1373). У раздобљу 1373--1377. **Д.**, Требињем и Конавлима
господарио је Ђурађ I Балшић, што му је донело право на убирање
светодмитарског дохотка. Од 1377. **Д.** се налазила у саставу Босанске
краљевине, те је право наплате светодмитарског дохотка прешло на
босанске краљеве. Краљ Твртко I је у **Д.** подигао град Нови и у
Суторини отворио солски трг (1382). Упркос отпору Дубровчана, Нови је
представљао важан привредни центар који је допринео оживљавању целе
жупе, до тог времена познате углавном по узгоју маслина. У Новом је било
и седиште жупана **Д**. После Тврткове смрти **Д.** су господариле
Косаче: војвода Сандаљ Хранић и херцег Стефан Вукчић. У време рата
херцега Стефана против Дубровника, босански краљ Стефан Томаш обећао је
Дубровчанима **Д.**, Суторину, Нови и Рисан за 6.000 дуката (1451).
После смрти херцега Стефана (1466), **Д.** је припадала његовом сину
Влатку Херцеговићу све до коначног уласка Османлија у Нови у јануару
1482. Под османском влашћу створена је нахија **Д.**, која се углавном
поклапала с подручјем које је жупа запремала у XV в.

ИЗВОРИ: С. Новаковић (ур.), *Законски споменици српских држава средњега
века*, Бг 1912; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма I--II*, Бг
-- Ср. Карловци 1929--1934; *Љетопис попа Дукљанина*, Зг 1950; С. Мишић,
„Повеља Бељака и Радича Санковића Дубровнику", *ССА*, 2008, 7; *Gesta
regum Sclavorum I*, *Gesta regum Sclavorum II*, у: Д. Кунчер (прир.),
*Извори за српску историју књ. 7, Латински извори*, 1, Бг 2009; Д.
Јечменица, „Повеља краља Стефана Твртка I Дубровнику", *ССА*, 2015, 14.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг
1964; *Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1964; *Историја
Црне Горе I*, Тг 1967; *Историја Црне Горе II/2*, Тг 1970; В.
Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; Ј. Ђорђевић, *Драчевица и
Риђани средином XVI вијека*, Бг 1997; Ђ. Тошић, *Требињска област у
средњем веку*, Бг 1998.

К. Митровић