# ДОСИТЕЈЕВЕ ШКОЛЕ

**ДОСИТЕЈЕВЕ ШКОЛЕ**, специфични облик самообразовања учитеља и
организовања школа под вођством тог истог учитеља. Доситеј Обрадовић је
у српском народу синоним за просветитеља, који је живот провео у „учећим
путовањима", у којима је тешко раздвојити његову трајну потребу за
учењем и самоусавршавањем и његову учитељску улогу, било у породицама
имућних Срба, било у школама где је живео српски народ. Непосредно по
напуштању манастира Хопово прихватио је савет о корисности отварања
школа, те о потреби да се стечени новац употреби за додатно образовање.
Његов просветитељски и учитељски рад одвијао се на различитим местима и
уз коришћење различитих начина и метода. У Загребу je 1760. учио
латински језик и прихватио понуду да једно време подучава децу у
Книнској крајини; потом одлази у Книнско поље код протопопа Јована
Новаковића, где проводи три године држећи наставу у сеоској црквеној
школи. Природу и здрав разум сматрао је за најбоље учитеље. На свом
првом (неоствареном) путу на Свету Гору задржао се у околини Боке, у
Маинама, где је учитељевао 1761. У пролеће 1764. враћа се у Далмацију, у
Голубић, где једно време води школу. Потом прелази у книнско Косово код
попа Аврама Симића, где остаје до пролећа 1765, те где пише познату
*Доситејеву буквицу* и учи италијански језик. Године 1765. путује на
Крф, а затим у Смирну, где учи грчки језик, реторику и поетику. Од 1768.
пут га води преко Албаније, Млетака и Трста, поново у Книн и на свим тим
путовањима упоредо подучава друге, а и сам учи од других. Од пролећа
1769. борави у Плавну, као учитељ у сеоској црквеној школи. Од јесени
1770. већ је у Бечу, где остаје шест година. Ту је био домаћи учитељ у
имућним српским и грчким кућама. Затим једну школску годину проводи у
Модри (1777) као васпитач и учитељ страних језика синоваца митрополита
Вићентија Јовановића Видака (а исту улогу је имао и 1788, али у Пожуну).
Тих година боравио је и на острву Хиос, где остаје једно време као
учитељ италијанског језика (1780/81). Потом, 1782, стиже у Молдавију,
код преосвећеног Леона Ћиука, где га је чекала дужност васпитача
Ћиукових синоваца па упис на Универзитет у Халеу, а већ 1783. наставља
пут у Лајпциг, Париз и Лондон. Од 1785. до краја 1787. борави у Бечу,
где егзистенцију обезбеђује давањем часова ђацима. Наредне, 1788. путује
у Шклов, у Русији, код генерала Симеона Гавриловића Зорића, с намером да
отвори српску школу. После неуспеха ове идеје, враћа се опет у Беч 1789,
па ту остаје до 1802. Његова брига о школама за српску децу нарочито
долази до изражаја боравком у Трсту (1802--1806) и у устаничкој Србији
(од 1806). У Београду постаје члан Правитељствујушчег совјета, „директор
свију школа", а потом и министар просвете. Иницирао је оснивање Велике
школе (1808; када је одржао познату беседу *О дужном почитанију к
наукама*) и Богословије (1810). Његовом заслугом, колико је то било
могуће у то време, уређује школски систем устаничке Србије. Своју
старачку уштеђевину поклонио је новој држави.

ЛИТЕРАТУРА: М. Перовић, *Педагошки погледи Доситеја Обрадовића*, Ужице
1990; Д. Обрадовић, *Дела*, Бг 2005.

Н. Трнавац