# ДЕИКСА

**ДЕИКСА** (грч. dei'xi": упућивање), упућивачка функција, коју имају неке лексичке и граматичке јединице за разлику од оних многобројнијих јединица за које је карактеристична функција номинације (уп. деиктичко *ова* и недеиктичко *нова*). Упућивање језичким средствима је усмеравање пажње онога ко слуша или чита са једне језичке јединице (деиктичке) на неку другу језичку јединицу (номинацијску), која именује денотат у истом исказу или у истој говорној ситуацији (нпр. *Мој комшија пева. Он је певач. То си тачно рекао. Слушај ову песму*), или је то категоријално упућивање на сам денотат у говорној ситуацији (нпр. *Види ово*). Деиктичка јединица има само категоријално значење, које омогућује препознавање онога на шта се њоме упућује.

У теорији **д.** тај појам има уже и шире интерпретације, а овде се даље наводе само типови и примери најуже схваћене **д**. Пошто се сваки исказ односи истовремено на ситуацију о којој је реч и ситуацију у којој се говори, помоћу **д.** остварује се актуелизација елемената исказа и/или ситуације која је њиме означена и њихово везивање за говорну ситуацију (на чији центар упућују деиктичке речи *ја*, *сада*, *овде*). У српском, као и у многим другим језицима, **д.** се односи или на учеснике говорне ситуације, као персонална **д.** (нпр. *ја*, *ти*, *мој*, *твој*), на предмет говора, као објекатска **д.** (заменице 3. л. и одговарајући глаголски облици), или на просторну и временску димензију говорне ситуације, као спацијална и темпорална **д.** (нпр. *овде*, *онде*, *сада*, *тада*, временски глаголски облици), често у споју са различитим категоријалним значењима (уп. просторно-квалитативно *овакав* према *онакав*; просторно-кванитативно *оволики* према *онолики* и сл.). Постоје и апстрактније врсте **д.**, каква је, на пример, текстуална **д.**, која се остварује као анафора (упућивање на већ речено, нпр. *Јован је наставник. Он предаје историју*) или катафора (упућивање на оно што следи, нпр. *Пита се прави овако: узмеш...* итд.), мада се понекад анафором назива свака текстуална **д.** (и анафора у ужем смислу и катафора), за шта постоји и термин ендофора (за разлику од егзофоре као упућивања на нешто у самој говорној ситуацији).

Основна средства изражавања **д.** су заменичке речи (нпр. *ми*, *наш*, *такав*, *овако*, *ево*, *ето*), те лични и временски глаголски облици. Будући да заменички и глаголски системи у српском, као и у сваком другом језику, имају своје специфичности, многе од њих су истовремено специфичности изражавања **д.** у српском језику у поређењу са другим језицима. На пример, српски је један од ретких европских језика који има систем трочлане просторне **д.** (уп. *Стави једну књигу овде испред мене*, *другу ту испред тебе*, *а трећу онде испред њега*), која се у неким контекстима неутралише (нпр. употреба *ту* као синонима за *овде*). Српски језик је такође језик који, као и неки други језици, има плусквамперфекат, глаголски облик за упућивање на радњу у прошлости пре глаголским обликом у плусквамперфекту означене радње (*Кад смо дошли*, *они су већ били заспали*), а не за директно упућивање на време говорне ситуације, које је посредно или непосредно полазна временска тачка, или полазна секвенца, за све језички изражене временске локализације.

ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, *Заменички прилози (граматички статус и семантички типови)*, Н. Сад 1983; И. Клајн, *О функцији и природи заменица*, Бг 1985; П. Пипер, И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика*, Н. Сад 2014.

Предраг Пипер

\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)