ДАКИЈА

ДАКИЈА , римска провинција основана 106. године, која је заузимала већи део данашње Румуније, источни Банат, Трансилванију, карпатску област и Олтенију. Црноморска област с грчким колонијама и област на доњем Дунаву су улазиле у састав других провинција, у Доњу Мезију, а у позној антици у провинцију Скитију, коју је основао Диоклецијан. 

 Преримски период. Област северно од Дунава и римске провинције Мезије насељавала су у Антици племена дако-гетског порекла. Најважније етапе преримског развитка су прескитски период од XI до VII в. п.н.е., скитски период од VII до IV в., келтски од IV до II в. п.н.е. и најзад дачки период од II в. п.н.е. до I в. н.е. Скити и Келти су били освајачи који су дали печат животу и цивилизацији дачких племена. На политички и културни развитак дачких племена утицале су и грчке колоније на Црном мору, основане од VIII до VI в. п.н.е. Пре римског освајања Дачани су већ имали развијену политичку организацију која је настала под хеленистичким утицајем, а на њу је утицао и Рим, преко провинција у Подунављу. Под грчким утицајем дачка племена су се под својим вођама ујединила средином I в. у једну политичку заједницу. Под вођством краља Буребисте или Бојребисте (60 – 44. п.н.е.) Дачани су завладали и суседним народима, чак су потиснули и моћно келтско племе Боја, које је преко Паноније стигло до Баната. Подржан од врховног свештеника Декаинеа, Буребиста је спровео реформе не само у религији и обичајном праву него и у привреди. Имао је успеха и у рату са суседима. Успео је да освоји и опљачка трачку област на Црном мору и грчке колоније и доспео је до Аполоније. Међутим, Помпеј је спречио његово даље напредовање на доњем Дунаву, склопивши с њим споразум 48. п.н.е. Буребиста је пао као жртва завере 44. п.н.е., а савез се распао. Краљевство се убрзо поделило на четири државе, у време Августа већ их је било пет, а у време Домицијана још увек је било три краљевства с којима је Рим водио рат. Један век касније дошло је до новог уједињења Дачана у државни савез под краљем Децебалом, који је постао озбиљан римски противник. 

 Рим и Дачани. Дачка племена, можда и она која нису улазила у дачку краљевину, прелазила су зими преко залеђеног Дунава на десну обалу и пљачкала римску провинцију Мезију. Тако су 85/86. године Дачани упали у Мезију и поразили провинцијског управника Гаја Опија Сабина. Победили су и другог римског војсковођу Корнелија Фуска, преторијанског префекта, који је прешао на леву обалу Дунава, изгубио битку и погинуо. Тек је Тетије Јулијан 88. године победио Дачане код места Тапе. С Децебалом је склопљен мир и он је признао власт Рима и постао римски клијентски краљ који је примао годишње и одређену суму новца, што је било уобичајено према таквим уговорима. Но уговор је ускоро прекршен и Децебал се спремао за нов рат против Рима: градио је тврђаве на северној обали Дунава, насупрот римској провинцији Мезији и обучавао војску. Рат је избио ускоро по доласку римског цара Трајана на власт и вођен је 101 – 102. и 105 – 106. Трајан је извршио велике припреме: на мезијски Дунав је доведена велика војска (мисли се да се на Дунаву нашло око 100.000 римских војника), подигнута су нова и обнављана постојећа утврђења на десној обали Дунава, изграђен је пут кроз Ђердапску клисуру, о чему је остало и писано сведочанство код Оградине у Доњој клисури, натпис Tabula Traiana . Мислило се и на транспорт трупа воденим путем, те је, ради сигурне пловидбе и избегавања подводних стена у речном кориту, прокопан канал код Сипа. И о томе је сачувано сведочанство на натпису који је откривен код Караташа на десној обали у време градње ХЕ „Ђердап I" (1968--1970). Трупе су пребачене на леву обалу Дунава преко понтонског моста код Ледерате (данашњи Рам) и Трансдиерне (Текије). Први рат се завршио римском победом и окупацијом Баната и Олтеније, но непријатељство је ускоро обновљено и дошло је до новог рата 105. године. Између два рата, према плановима чувеног архитекте оног времена Аполодора из Дамаска, саграђен је мост преко Дунава између Костола (римско утврђење Pontes ) на десној и Турну Северина ( Drobeta ) на левој обали. Остаци моста су сачувани и данас на једној и другој обали. У другом походу Трајан је поразио Дачане, а краљ Децебал је у бези-злазној ситуацији извршио самоубиство. Дачка престоница Сармизегетуса, која се налазила високо у Карпатима, заузета је 106. Ратовање Рима против Дачана и припреме за поход приказани су у рељефним представама на Трајановом стубу у Риму. Провинција Д. је основана 106. или 107. године, а њен први намесник је био Теренције Скауријан, који је био учесник Дачких ратова. Велик број Дачана је доспео у римско ропство. Они су транспортовани у Италију и продавани као робови, а у Д. су досељавани људи из других провинција, пре свега Пирусти из Далмације који су, као искусни рудари, насељени у рудничкој области Alburnus Maior , данашња Роша Монтана (Roşia Montană). Из Д. је однет огроман ратни плен. Трајан је прославио тријумф. Области на доњем Дунаву су, заједно с грчким градовима, укључене у провинцију Доњу Мезију ( Moesia Inferior ). 

 

 Војска. У римској провинцији је 106. године остала легија IV Flavia , која је учествовала у походу, али само до 118, када је враћена у легијски логор у Сингидунуму. Као стална војна посада провинције остале су легије V Macedonica и XIII Gemina . Победа Трајана није осигурала мир. Слободна дачка племена, сарматски Јазиги и Роксолани, као и Карпи и Бастарни на доњем Дунаву вршили су притисак на римску територију због чега је Трајанов наследник Хадријан размишљао о напуштању Д. , коју је било тешко бранити. Један заједнички напад Јазига и Роксолана довео је до привременог успостављања заједничке војне команде Д. и Паноније, која је поверена Марију Турбону, учеснику у Трајановом дачком походу. Ускоро потом дошло је до административне реорганизације и Д. је подељена на две провинције 118/19: Dacia Inferior , под управом царског прокуратора с овлашћењима намесника, обухватила је Олтенију и Банат, и Dacia Superior на северу, под командом управника пропреторског ранга. Четрдесет година касније, 158/59. дошло је до нове реорганизације: у области Поролисума на северу, основана је Dacia Porolisensis , под управом намесника прокураторског ранга, a део Дакије око града Апулумa организован је као провинција Dacia Apulensis , којом je управљаo намесник пропреторског ранга, с правом да командује легијом. Најзад, на југу је основана провинција Dacia Malvensis , која је обухватала Олтенију и Банат, a била je поверена управнику прокураторског ранга. Све три провинције појављују се под јединственом командом управника пропреторског ранга као provincia trium Daciarum . Он је командовао легијама: XIII Gemina са логором у Апулуму и, од 166. године, V Macedonica , која се налазила у Potaissi (Торда). На граници су се налазили помоћни одреди, але и кохорте. 

 Путеви и привреда. Најстарији путеви водили су од Горње Мезије у Д . Главни правци су били: 1. Lederata – Tibiscum ; 2. Dierna – Tibiscum – Sarmizegetusa – Apulum – Potaissa – Napoca – Porolissum ; 3. Drobeta – Romula – Arutela – Caput Stenarum – Apulum . Прелаз преко Дунава је на Табули Појтингеријани означен код Ледерате и Диjерне. Дуж путева и на реци Alutus (Олт) где је у време Хадријана подигнута утврђена граница, лимес, тзв. Limes Alutanus , налазиле су се царинске станице. Д. је била укључена у царине Илирика ( Portorium Illyrici ). У овој области рударство је било од великог значаја за Д. и пре доласка Римљана. У римско доба експлоатисани су рудници злата на Карпатима, у области Роша Монтана ( Alburnus Maior ), као и сребро, олово и гвожђе у другим деловима провинције. Административни центри златних рудника били су Brucla и Ampelum. Ковница провинцијског бакарног новца отворена је у Д. у време војничких царева у III в. 

 Урбанизација и становништво. Урбанизација Д. је започела одмах по римском освајању. Трајан је основао колонију 107/08. коју је назвао Ulpia Traiana Sarmizegetusa , у равници недалеко од старе дачке престонице Сармизегетусе у Карпатима. У време Хадријана настали су римски муниципијуми Romula , Drobeta и Napoca , у време Марка Аурелија подигнут је Apulum , а у време Септимија Севера су обновљени муниципијуми у Апулуму, затим Potaissa , Dierna , вероватно и Tibiscum , Ampelum и Porolissum . Napoca је стекла статус колоније под Марком Аурелијем, a под Септимијем Севером за колоније су проглашени градови Drobeta и Potaissa . Најзначајнији град била је Сармизегетуса, у којој су се налазили религијски центар и седиште провинције. Значајан и велик центар рудничкe области био је и Аlburnus Maior у Карпатима. Апулум је био раскрсница путева и стални логор легије XIII Gemina . У категорију pagi , насеља без градског статуса, спадају Malva , првобитно и Ampelum и Tibiscum ; у категорији vici (села) су Aquae , Micia , Germisara и др. Равнице у Олтенији и Банату биле су густо насељене. У градовима је живео знатан број људи, углавном досељених Римљана и других странаца, као и романизованих домородаца. У рудничкој области живели су Пирусти и други странци пресељени у дачке руднике. У Д. је живео и велик број људи пореклом с истока. Неки од њих су у ову земљу доспели као трговци, неки као војници, нпр. Палмирци који су задржали свој језик, обичаје и религију. 

 Напуштање Д. Kопнену границу провинције на северу угрожавали су слободни Дачани и друга племена. На доњем Дунаву су разни народи, а међу њима од III в. и Готи, нападали римске провинције. Под Аурелијаном, вероватно 274. године, војска је повучена из Д. и враћена на десну обалу Дунава. С војском је Д. напустио и део становништва. На десној обали Дунава организоване су две нове дачке провинције, Dacia Ripensis на Дунаву и Dacia Mediterranea у унутрашњости Мезије. 

 ЛИТЕРАТУРА: V. Parvan, Dacia , BucureŞti 1967; D. Tudor, Oltenia Romana , BucureŞti 1968; C. Daicoviciu, Dacica, Studii si articole privind istoria veche a pamintului Romanesc , BucureŞti 1969; N. Gudea, Th. Lobüscher, Dacia, eine römische Provinz zwischen Karpaten und Schwarzem Meer , Mainz 2006. 

 Мирослава Мирковић 

 

 *Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)