ДАБИЋ, Љубомир

ДАБИЋ, Љубомир , судски генерал (Кула код Пожаревца, 17. XII 1874 – Београд, 6. V 1930). Права је студирао у Београду и Паризу, а у војску примљен у чину судског поручника 1898. У чин капетана унапређен је 1901, капетана I класе 1905, мајора 1908, потпуковника 1913, пуковника 1918; судског бригадног генерала 1923; судског генерала 1928. Као судски официр био је војни иследник у команди Тимочке дивизијске области (Зајечар). Од 1905. био је војни иследник у команди Моравске дивизијске области (Ниш); потом заменик сталног судије и пословођа Моравског дивизијског суда; од 1907. војни иследник команде Моравске дивизијске области; од 1908. војни иследник команде Дринске дивизијске области (Ваљево); од 1913. референт судства команде Вардарске дивизијске области (Скопље). После рата, 1920 – 1930. био је судија и старији стални судија Великог војног суда, као и председник Испитне комисије за чин судског мајора 1924/25. Био је члан Сталног правничког одбора при министарствима финансија. Пензионисан је 1930. У ратовима 1912 – 1913. био је шеф војног судства 3. армије. У I светском рату је био командант заробљеничког центра у Скопљу; командант Деповске команде у Скопљу 1915; 1916 – 1917. шеф судства 3. армије; судија Војног суда за официре; државни тужилац Војног суда за официре 1917 – 1918. После капитулације Бугарске септембра 1918. био је на служби код делегата српске Врховне команде у Софији. Припадао је кругу официра оданих генералу Петру Живковићу и био отворени противник организације „Уједињење или смрт". Током првостепеног суђења пуковнику Димитријевићу Апису и друговима на Солунском процесу 1917. био је саветник у сенци председнику суда Петру Мишићу. Оптужени су га означавали као „сиву еминенцију" у процесу и писца пресуде, а Велики војни суд је одредио да буде руководилац извршења казне. Са још четворицом судија био је подвргнут истрази од стране Министарства војног у марту 1918. због недопуштених радњи у вези с образовањем судова и постављањем судија током Солунског процеса, али афера није рашчишћена до краја. Био је плодан и цењен писац-правник. 

 ДЕЛА: Војно-казнени закон. Са објашњењем , Бг 1922; Војно судство – предавања , Бг 1924, 1925, 1926; Основи војно-казненог система , Бг 1926; Коментар (старог) Војно-казненог закона . Нови Војно-казнени закон , Бг 1930. 

 ЛИТЕРАТУРА: Годишњак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца , Бг 1926; М. Ж. Живановић, Пуковник Апис. Солунски процес 1917 (1903 – 1918) , Бг 1955; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918 – 1941 , Бг 2004. 

 Миле Бјелајац 

   

 *Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)