БУКВАР

БУКВАР (стсл. boukþì: слово), књига за почетно учење читања и писања. Некадашњи назив је азбуквар. Први б. код Срба објавио је 1597. јеромонах Сава из манастира Дечана, родом из Паштровића, у штампарији Ђ. А. Рампацета у Венецији. Исте године појавила су се два издања б. „с благословом игумана Стефана јеромонаха". Овај српскословенски б. настао је по угледу на абецедаре западноевропске провенијенције, којима су се ђаци припремали за читање Библије. Прво издање има свега два листа и од њега је остао само препис, будући да је једини примерак, своједобно добијен од руског конзула у Скадру И. Крилова, изгорео када је немачка авијација бомбардовала Народну библиотеку Србије 1941. Друго издање има четири листа и чува се у Народној библиотеци Србије. Садржи штампану азбуку, следе слова, потом слогови, имена свих слова, српскословенски текстови за читање (молитве) и слова с бројном вредношћу. У XVIII в. појављује се више б. Кипријан Рачанин је аутор рукописног б. из 1717. Године 1726. у Римнику у Влашкој за потребе Срба прештампан је заузимањем митрополита Мојсија Петровића рускословенски б. с катихизисом руског писца Теофана Прокоповича Первое учение отроком. То је и прва књига која је после 88 година штампана за православне Србе. Захарија Орфелин је 1759. издао приручник за учење основне писмености под називом Славено-сербскаја калиграфија, са четири варијанте ћирилског писма: два „скорописа", тј. курзивна писма, српски и руски, и две варијанте штампаних слова, црквеном и грађанском или цивилном ћирилицом, званично уведеном у Русији 1710. за списе световног карактера. Године 1776. објавио је приручник Прописи, у којем је изоставио српски „скоропис", а 1778. још један уџбеник писања. Аутор је и Латинског буквара из 1766. Орфелин даје и упутства како децу треба учити читању. У Бечу је 1785. штампан један б., из којег су учили нараштаји српске деце не само у Аустрији него и у Србији, а његова издања су поновљена 1812, 1844. и 1853. Павле Соларић је 1812. у Млецима објавио б., дајући, као и Орфелин пре њега, упутства како децу учити читању. Б. непознатог букварописца, објављен у Москви 1824, прештампан је у Београду у два наврата: 1847. и 1861. Вук Ст. Караџић 1827. објављује у Бечу Први српски буквар реформисаном азбуком, али је у њему дао и „славенска или Ћирилова слова, која су у нашим црквеним књигама", црквенословенске скраћенице, примере црквенословенског језика и бројну вредност слова старе ћирилице. Године 1838. изашао је у Београду б. Глигорија Зорића, а 1837. б. некадашњег „директора свију школа" у Србији Петра Радовановића, који је имао више поновљених издања. Овај б. је значајан јер су по њему деца у Србији учила у периоду од 1838. до 1869. Следе б. Исидора Стојановића из 1846. и Гаврила Поповића из 1850. У Бечу је 1853. штампан б. за „српска училишта у аустријском царству", који је потом, уз извесне исправке (додата слова ћ и ђ) које су уследиле након рецензије Ђ. Даничића, поново објављен 1857. У Новом Саду је 1855. изашао Мали српски буквар Петра Нинковића, чији је аутор применио методу учења читања за коју се у поменутој рецензији залагао Ђ. Даничић. У Сарајеву је 1867. светло дана угледао Буквар за основне школе у вилајету босанском. Био је то први б. после Вуковог штампан новим правописом.

Јасмина Грковић Мејџор

Прва се форма б. појавила као „штица", тј. навоштана или осликана дашчица са приказом свих слова, која ће касније бити штампана на папиру или картону. Служила је за учење имена слова и „срицање", тј. „наустицу" или „бекавицу". Позната је, на пример, „Сењска штица", на којој су приказани учитељ и ученици (из 1813) и која је преписивањем умножавана за школску употребу. Наустицом се називао, управо, овај букварски део учења напамет назива слова (аз, буки, вједи) и њихово повезивање срицањем. „Бекавица" је, такође, назив за ову прву фазу срицања по „номиналној методи". Зато се под „бекавицом" подразумевао и најједноставнији б., који је имао „штицу" и вежбе за срицање. Исте или сличне форме тих једноставних почетница су претходнице или прве варијанте б. на нашим просторима: абецедарке, абецедаријуми или азбуквари. Већ 1550. Примож Трубар израђује Abecedarium, прву словенску школску књигу за учење читања и писања. Потом у Ураху, у Немачкој, штампан је глагољички и ћирилички Азбуквар А. Далматина и С. Истријанина. У време учитељевања Доситеја Обрадовића, појавиће се Буквица и Ижица. „Доситејева Буквица" је настала 1764 (на 79 страна) у Косову, Далмација. Дуго је преписивана, а штампао ју је Севастијан Илић 1830. године приређујући издање Доситеја Обрадовића првенац, ижица или Доситејева буквица. Назив „буквица" потиче од речи „буква", која означава – слово; а назив „ижица" према последњем слову у старој словенској азбуци. Ижица је састављена од поука, сентенци и примера лепог понашања.

Ћириличке б. које су користили Срби, можемо сврстати у три групе: српске, руске и римске. Најстарији српски б. је написао Сава инок Дечанац, штампан је у Млецима 1597. а пронађен у Скадру. Најстарији пример српског рукописног и преписиваног б. јесте књига калуђера Кипријана Рачанина, написана 1717. у Сентандреји, Буквар или наука детем ин јуном (а регистрован је и под називом Буквар словенских писмен). Један примерак чуван у Народној библиотеци у Београду, изгорео је у пожару 1941. приликом немачког бомбардовања, али је пре тога Стојан Новаковић преснимио први, тзв. букварачки део. У Бечу је 1775. штампан српски Буквар, али без ознака аутора и он је 1812. прештампан у Будиму. У Млецима је 1776. штампан б. Захарија Орфелина и то је први српски б. са методичким упутствима. У Млецима је 1812. штампан Буквар Славенски триазбучни Павла Соларића, са штивима за читање (није познато да је коришћен у Србији). Вук Караџић 1827. објављује Оглед српског буквара у Даници, и то је први српски б. уређен према „гласовној методи". Важна је и 1838. када се појављују Мали учитељ или српски буквар Глигорија Зорића и Буквар Петра Радовановића, који су на одређени начин и први званични б. у Србији. У манастиру Враћевшница 1850. архимандрит Гаврило, каснији владика шабачки, написао је Српски буквар, који је награђен, али није штампан. Платон Атанацковић је аутор б. који је коришћен северно од Саве и Дунава -- Буквар за српска училишта у Аустријском Царству (Беч 1853), као и Немачког буквара (Беч 1856). У Цариграду су 1888. и 1889. штампани б. за школе у Отоманској царевини. Ђорђе Натошевић 1871. објављује први српски б. за који се каже да је „израђен на научној основи". Напокон, 1885. излази б. Стеве Чутурила, који се у Србији користио и почетком XX в., а сви следећи биће њему слични.

За српско школство, нарочито је значајно и присуство руских б. током XVIII в. Руски учитељи Максим и Петар Суворов долазе у Сремске Карловце 1726. са 400 б. Теофана Прокоповича, 10 Поликарпових тројезичних речника и 70 граматика Мелетина Смотрицког. Пре ових руских б. коришћен је на нашим просторима Славјански буквар Василија Бурцева штампан у Москви 1634. и 1637. Потом стиже читава група руских учитеља, међу њима и Емануел Козачински, а у Духовну академију у Кијев је послата прва већа група српских младића. Руски учитељи, као и б., касније су у српском народу називани „москови". Наравно, њихови б. су у школовање угарских Срба унели „руско-словенску" језичку редакцију, која ће бити утицајна све до језичке реформе Вука Караџића.

Католичка пропаганда у Риму је већ у XVI в. основала ћириличку штампарију, а сличне мотиве је имала и монархистичка влада у Бечу. У Риму је 1629. штампан б. Рафаела Леваковића Азбуковидник словински, а 1753. и Буквар славински Матије Карамана. Кратка азбуковица је штампана у штампарији на народном језику 1596. у Трнови, Словачка, која ће, такође, постати језуитска, са унијатском мисијом. И штампарија у Ураху, у којој је 1561. штампан Азбуквар била је протестантска и он није често употребљаван код Срба. Бечки двор је омогућио књижару Јосифу Лоренцу фон Курцбеку да отвори „илирску" штампарију 1771, чиме Беч постаје „нови духовни центар српски", али са његовим двадесетогодишњим монополом на српске, румунске и грчке књиге. После Курцбекове смрти ту штампарију 1792. преузимају Срби и у њој су штампане значајне књиге Доситеја Обрадовића, Јована Рајића и других, али за кратко време, пошто је 1796. купују Мађари и преносе у Будим. Под насловом Буквар појављивала су се и сродна издања која су из других области људских знања (Политички буквар, Политички буквар за матору децу, Буквар за старо и младо, Музички буквар, Буквар ђачког здравља, Буквар за самоуке, Буквар мали, Буквар мењшиј и сл.).

До 1918. на српском језику је штампано око 90 б. уз 16 пратећих методичких упутстава, 68 читанки и 36 граматика. Међу ауторима б. током XX в. запажена су имена: Милорад Вујанац, Урош Благојевић, Михаило Јовић, Чедомир Бушетић, Милан Дукић, Веселин Ћисаловић, Благоје П. Радојевић, Бранислав Јанковић и Бранко Вељковић, Мита Митић, Ранко Симовић, Десанка Стојић Јањушевић, Вук Милатовић и Анастасија Ивковић. У методичком погледу, после б. рађених према „номиналној методи" и Вуковог, рађеног према „гласовној методи" (тзв. монографски поступак), у другој половини XX в. појавиће се и тзв. комплексни поступак при обради слова (Јелене Миоч) за који је штампана Почетница са пратећим прилозима, али и „поступци групне обраде слова" (Димитрије Чипчић) и други слични покушаји.

Недељко Трнавац

ЛИТЕРАТУРА: В. Караџић, Први српски буквар, Беч 1827; Н. Вукићевић, Упутство за предавање буквара у свези с очигледном наставом, Бг 1872; С. Новаковић, „Стари српско-словенски буквар и неколико бележака за историју буквара уопште", ГСУД, 1872, 34; С. Д. Поповић, „Букварска методика у Срба", ГСУД, 1873, 38; С. Новаковић, „Буквари за Србе", Гласник СУД, 1878, 46; С. Чутурило, Историја методике почетног писања и читања. Додатак Упутству за буквар, Бг 1892; Т. Костић, Наша букварска књижевност, Ср. Карловци 1903; Љ. Јовановић, Неколико признања уз Буквар за одрасле неписмене (аналфабете), Вш 1911; Ч. Бушетић, Шчитавање, Скопље 1919; М. Вујанац, Букварска настава по синтетичкој методи и начелу рада, Бг 1926; В. Станојевић, Буквар ђачког здравља, Бг 1926; П. Чубровић, Политички буквар, или кратки увод у политику, Бг 1926; Љ. Вуловић, Буквар за самоуке, Бг 1927; В. Дамјановић, Савремени принципи за израду модерних буквара и словарица – упутство, Н. Сад 1936; Ж. Ђорђевић, „Буквари и букварска настава код нас – историјски преглед", Савремена школа, 1950, 3–4; Д. Кириловић, Буквар Теофана Прокоповича код Срба, Н. Сад 1955; Буквари и букварска настава код Срба, Бг 1963; Ј. Влаховић, „Први македонско-српски буквар штампан у Цариграду 1889. године", Зборник за хисторију школства..., Бг–Зг 1967; П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Бг 1971; М. Блечић (прир.), Први српски буквар инока Саве, Венеција 1597, Бг 1991; Б. Јордановић (ур.), Буквари и букварска настава код Срба, Бг 2010; Б. Трајковић, Библиографија српских буквара (1597–2008), Бг 2010.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)