БУЈАНОВАЧКА БАЊА

БУЈАНОВАЧКА БАЊА, бања у долини Јужне Мораве, 2 км северно од Бујановца и 13 км јужно од Врања. Крај бање пролазе пут и пруга Ниш–Скопље. Бањске воде избијале су близу топографске површине, мешале се са фреатским водама и забаривале земљу. Термалне воде, природни угљен-диоксид и блатне облоге коришћени су за лечење од времена Турака и звали су се Караман бања (Црно блато). До 1966. коришћена је вода температуре 32⁰С са извора Врело, на висини од 395 м, код села Раковац (Раковачка бања), којом је пуњен мали базен за рекреацију и терапију. Касније су начињене бушотине дубине 260 м, 310 м и 560 м, које дају воду температуре 24–43⁰С, а које припадају натријум-хидрокарбонатним, флуоридним, сулфатним, угљенокиселим хомотермама и хипертермама. Оне доприносе лечењу кардиоваскуларних болести, посебно поремећаја периферне циркулације, а користе се у превенцији и рехабилитацији. Терапија се обавља облогама, купањем, пијењем. У бањи се налази Медицински завод „Врело", као и погон за флаширање минералне воде „Хеба".

Стеван Станковић

Бања је специјализована за лечење периферних васкуларних обољења, хроничног реуматизма, кожних обољења (екцем, псоријаза), гинеколошких обољења и стерилитета, спортских повреда, рекреативне активности и др. Постоји одељење за примену CO₂ у виду поткожних инјекција или купањем у кади и базенима. Развијено је и лечење природним органским пелоидом у виду спољње апликације, али такође и за кућно лечење помоћу пакетића таблетираног пелоида у парафину.

Срећко И. Недељковић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, Бање Југославије, Бг 1980.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)