БОБАЉЕВИЋИ

БОБАЉЕВИЋИ (Bobalio/Babalio), стара угледна дубровачка властеоска породица. Јавља се у изворима од прве половине XIII в. (Богчин Бобаљевић, 1237). Изумрла је 1771. Многи њени чланови имали су значајне везе са Србијом у XIV и XV в. у области трговине, рударског предузетништва и дипломатије.

Михаило Б., властелин, дипломата (Дубровник ? – Дубровник, 1400). Од почетка 60-их до краја 80-их година XIV в. често је биран на најважније дужности – за кнеза, члана градских већа или за важне дипломатске мисије. Као посланик путовао је у Венецију (1359–1361), Угарску (1366), Босну (1368, 1378), као и код српског краља Вукашина (1369–1370). Истовремено се с браћом бавио трговином, стичући знатна богатства. Из три брака имао је три сина, Вука, Савка и Влаха, као и четири кћери. Синови су се такође успешно бавили трговином у Србији и у Угарској.

Вук Б., властелин, трговац (Дубровник, пре 1370 – Дубровник, 1434). Успешно се бавио трговином у прве три деценије XV в., највише у рударским центрима у Србији, а потом и у Угарској, у Нађбањи, познатом руднику сребра, који је краљ Жигмунд 1411. даровао деспоту Стефану. У трговини сребром сарађивао је с деспотом Стефаном Лазаревићем, а закупљивао је његове царине у рударским и трговачким местима. Тако је 1405. држао под закупом царину у Руднику, као и Побрешке царине на Дунаву. Пред крај владе деспота Стефана, заједно с браћом Влахом, Савком и сестрићима Андрушком и Влахушом, Вук је 1425. држао под закупом деспотове царине „и у српским и у угарским областима". У разрешницама које је деспот издао о измирењу њихових рачуна, писаним на старосрпском језику, Вук је назван Вукшом Мишетићем (или Мишетом) по очевом имену, Михајлу – Мишети. Вук је дуго пословао у разним местима Србије, најдуже у Руднику (1402–1427) и Београду (1409–1433). Ту је, као угледни члан дубровачке колоније, десетак пута биран за конзула или судију у судским споровима међу Дубровчанима. Боравио је и у Новом Брду, учествујући у његовој одбрани од Турака 1427. Као дубровачки посланик ишао је код угарског краља Жигмунда (1428–1430). Поред велике имовине у Дубровнику, поседовао је некретнине у Србији. Тако се 1422. помиње да је имао једну кућу у Београду.

Вук Б., властелин, трговац, дипломата (Дубровник, 1419 – Дубровник, 1457). Отац му је био познати дубровачки властелин и трговац Влахо. У Србији се јавља као трговац 1445, а следеће године постао је један од закупаца смедеревске царине. Као и већина Дубровчана, највише је у Србији куповао сребро, шаљући га у Дубровник свом ортаку Бенку Котруљевићу. Већ 1447. био је у служби Јанка Хуњадија и у његово име путовао у Венецију ради њеног придобијања за крсташки поход против Турака. Потом је пао у немилост Хуњадија и извесно време провео у тамници у Угарској, можда и због дугова. Вратио се потом у свој град, где је већ 1451. одређен за важну дипломатску мисију у Византији. Имао је задатак да обезбеди трговачке повластице за Дубровчане од морејског деспота Томе Палеолога и цара Константина XI. Обавивши задатак добро, упућен је 1453. херцегу Стефану Вукчићу Косачи ради склапања мира. У Угарској је у лето 1454. био посланик Угарске код арагонског краља, којег је успео да придобије за рат против Турака. Средином 1456. водио је успешне преговоре с папом о истом питању. За све то време врло је вешто заступао дубровачке интересе у Угарској, папској курији и код арагонског краља Алфонса V. У Угарској је стекао велики углед, утицај на двору и титулу угарског племића витеза. Био је ожењен Петрунелом из властеоске породице Гучетића. Са њом је имао кћер Николету и сина Влаха. Пре него што се посветио дипломатији, трговао је у разним местима Србије (Смедерево, Приштина, Ново Брдо). У свом тестаменту, који је саставио у Угарској, помиње дужнике „у Рашкој и Угарској", али и своје поприличне дугове које је његова породица морала касније да враћа. Нешто новца је завештано и цркви у Београду, у Доњем граду, у којој је лежало тело Св. Петке.

Андрија Б., властелин, трговац, дипломата (Дубровник, крај XIV в. – Дубровник, после 1450). Био је изданак главне гране Б., која је по традицији била упућена на пословне и политичке односе са Србијом. Отац му је био Петар који се у документима јавља 1369–1399. Судећи по поменима у изворима, Андрија је још као веома млад почео да долази послом у Сребреницу, већ на почетку XV в. Од 1415. редовно се среће у трговачким пословима овога града, као и Зворника, све до 1437. Ту су у исто време боравили и трговали још неки његови сродници с којима је имао заједничке послове. У записима Малог већа, у одређивању судских комисија, он се јавља претежно као тужена особа. Осим тога, обављао је и дипломатске мисије на деспотовом двору. Био је један од дубровачких посланика код деспота Ђурђа у Смедереву у лето 1434, који је требало да пренесу честитке дубровачке владе поводом веридбе његове ћерке Маре и турског султана Мурата II. Главни њихов посао је међутим био да моле Ђурђа да на Порти испослује за Дубровчане дозволу слободног извоза сребра из области Бранковића. По ранијим уговорима Турци су то забрањивали, и сребро одузимали трговцима. Сем нејасних обећања, њихова мисија није уродила плодом. Био је и у посланству које је требало да добије потврду дубровачких повластица после обнове Деспотовине. Тај посао је 1445. успешно окончан издавањем повеље у Смедереву којом Ђурађ потврђује своју ранију повељу Дубровчанима из 1428. Последњи пут се помиње у пословним односима с Дамјаном Ђурђевићем 1450. око реализације дугова покојног Шаина Жуњевића. Зна се да се 1431. оженио Маргаритом Соркочевић, али није забележено да ли су имали порода.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/1, Бг – Ср. Карловци 1929; М. Динић, Грађа за историју Београда у средњем веку, II, Бг 1958; А. Веселиновић, Дубровачко Мало веће о Србији 1415–1460, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тадић, Писма и упутства Дубровачке Републике, I, Бг 1935; Љ. Динић, Одлуке већа Дубровачке Републике, I, II, Бг 1951, 1964; Б. Крекић, „Вук Бобаљевић", ЗРВИ, 1956, 4; И. Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Бг 1960; М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, II, Бг 1962; С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Бг 1964; M. Спремић, Дубровник и Арагонци (1442–1495), Бг 1971; Д. Динић Кнежевић, Положај жене у Дубровнику у XIII и XIV веку, Бг 1974; Р. Михаљчић, Крај српског царства, Бг 1975; Ј. Калић, „Цариници деспота Стефана Лазаревића у Угарској", ЗФФБ, 1976, 13–1; Б. Храбак, „Рудник под Штурцем и његова дубровачка насеобина", ЗРНМ, Чачак, 1984, 14; Д. Динић Кнежевић, Дубровник и Угарска у средњем веку, Н. Сад 1986; Ђ. Тошић, Трг Дријева у средњем вијеку, Сар. 1987; M. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1999.

Андрија Веселиновић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)