БАРИЋ, Хенрик

БАРИЋ, Хенрик, лингвиста, албанолог, индоевропеиста (Дубровник, 21. I 1888 – Сарајево, 3. IV 1957). У Дубровнику стекао солидно знање класичних и модерних језика и њихових литература, а био је веома „активан и борбен у редовима српске националне омладине свог завичаја" (И. Пудић). Студије опште лингвистике и упоредне граматике индоевропских језика започео је 1906. у Грацу и Бечу код Р. Мерингера и Л. Шредера, узевши за основу романске језике код В. Мајер-Либкеа, и, упоредо, германистику и славистику, као и социологију, код Л. Гумпловича. Био је доцент од 1920, а затим ванредни и редовни професор упоредне граматике индоевропских језика на Универзитету у Београду, где је основао прву катедру на Балкану за албански језик и књижевност и покренуо и издавао часопис Архив за арбанаску старину, језик и етнологију (1923–1926). После II светског рата лишен грађанских права удаљен са универзитета зато што му је 1943. објављена књига Чланци и есеји у издању СКЗ (44. коло). Прихватио га је 1954. Филозофски факултет у Сарајеву, где је предавао општу и компаративну лингвистику, а у исто време постављен је и за директора Балканолошког института НР Босне и Херцеговине.

У свом научном раду полазио од упоредног изучавања специфичних и заједничких црта појединих индоевропских дијалеката ка прајезичком стању, а с друге стране, пажњу је усредсређивао на испитивање међубалканских језичких односа, с наглашеним интересовањем за албански и румунски језик. У центру његових истраживања у оквиру индоевропске упоредне лингвистике јесу питања албанскога језика и албанологије уопште. Лингвистичком и палеографском анализом датирао је Милански одломак као први познати документ албанског језика (крај XIV в.). У раду Albanorumänische Studien Б. оспорава илирски карактер албанскога језика, сврставајући илирски у кентум језике, насупрот албанском који припада источној групи сатем језика. Он одбацује покушаје многих научника да врате традиционално учење по којем је албански језик савремена фаза илирског језика. У топономастичким студијама, лексичком и фонетско-историјском анализом, Б. прати кретање и распростирање Албанаца на Балкану у прошлости, сматрајући их Трачанима насељеним на илирској територији. Истакнути је поборник трачанске теорије о пореклу албанског језика, сматрајући га трачанским дијалектом, а његов трачко-илирски карактер резултатом потоње трачко-илирске симбиозе, којом се објашњавају не баш многобројни илирски елементи у арбанашком речнику и који су ушли у језик Албанаца по њиховом досељењу на илирску територију. Б. истиче заједничке црте праалбанског и прајерменског, али (за разлику од Х. Педерсена) између њих убацује два изумрла језика – трачки и фригијски и притом указује на заједничке црте и подударања албанског и трачког управо у оним појавама које фригијски и јерменски одвајају од албанског. Проучавајући албанске романизме, улази и у проблематику балканологије и јадранске романистике, доказујући независност балканског романитета од јужноиталског. Уз П. Скока, био је један од најистакнутијих балканолога после II светског рата. Б. је писао и о римској, о ренесансној књижевности, о Иву Ћипику.

Радојица Јовићевић

Поред осталог, бавио се Вуком Стефановићем Караџићем и његовим радом („Вук и арбанско народно песништво"), те српском народном књижевношћу. У својим интерпретацијама епике Б. је откривао митске мотиве у преплитању с историјском матрицом („Генеза песме Царица Милица и змај од Јастрепца" у: Чланци и есеји, Бг 1943), као и њене високе етичке и естетичке квалитете и сагледавао их у преплитању. И у том контексту Б. се бавио процесима естетизације, драмским елементима и психологизацијом јунака у епици („Нетко бјеше Страхињићу бане...", СКГ, децембар 1936; „Етички проблем Косовке девојке", ХХ век, 1939). Балада о Хасанагиници („Трагика у песми о Хасанагиници: покушај књижевне интерпретације", ППНП, 1938), према његовом мишљењу, ситуирана је у контекст хришћанске патријархалне културе. Текстови Б. о народној књижевности у целини су заокупљени пропитивањем вере и невере, јунаштва и издаје, витештва и кукавичлука, завета и задане речи, правде, правичности у српској јуначкој епици и баладичном певању.

Зоја Карановић

ДЕЛА: Етимолошки и граматички прилози, Бг 1923; О узајамним односима балканских језика, Бг 1937; Илирске језичне студије, Зг 1948; Речник српскога или хрватскога и арбанашкога језика, I, Зг 1950; Лингвистичке студије, Сар. 1954; Историја арбанашког језика, Сар. 1959.

ЛИТЕРАТУРА: И. Пудић, „In memoriam Хенрику Барићу", ГБИ, 1957, I; A. Vaillant, „Henrik Barić (1888–1957)", Revues des Études slaves, 1958, 35.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)