БОРАНИЈА

БОРАНИЈА (Phaseolus vulgaris), једногодишња биљка повијуша из породице лептирњача (Fabaceae), пореклом из средње Америке и Анда. Б. и пасуљ су ботанички исте врсте, али се код пасуља у исхрани користи зрело семе, а код б. зрела, млада махуна са неразвијеним семенима и без „конаца". Коренов систем брзо расте и на њему се развијају квржице са бактеријама азотофиксаторима које усвајају ваздушни азот и тако обогаћују земљиште. Листови су срцолики и окрећу се према сунцу, а током хладних ноћи се скупљају. Цвет је најчешће беле, ружичасте и љубичасте боје, развија се из пазуха листова најчешће у паровима. Плод је ваљкаста, сабљаста или српаста махуна, на попречном пресеку округла, елипсаста, полупљосната и пљосната, а у унутрашњости месната или шупља око семена. Махуне са склеренхимским ћелијама на уздужном рубу имају „непожељне конце". Дужина махуна је 5–30 цм, жуте, зелене, бело-љубичасте боје. Семе је бубрежасто, полуокругло, овално, бело-жуто, смеђе, црно и шарено. Б. је мале енергетске вредности (око 25 калорија), богата целулозом (1,4%), витамином Ц, провитамином А и витамином Б1, садржи доста гвожђа и калцијума, што даје пуну нутритивну вредност. У исхрани се користи у свежем стању, као салата, вариво, конзервише и замрзава. Осушене махуне су народни лек против дијабетеса и болести крвних судова. Кратке је вегетације од 50–70 дана. У Србији се сеје у пролеће, средином априла и у току лета крајем јуна и почетком јула. За индустријску прераду сеје се у више рокова и тако обезбеђује дужи период прераде. Б. се гаји у башти или на њиви са сетвом у редове или у кућице са 2–3 биљке (30–50 х 4–8 цм). Нега је уобичајена, уз редовно наводњавање, а високе сорте се морају гајити уз потпору. У конвенционалној производњи ђубри се са 60 кг/ха НПК, а у органској се не ђубри. Контрола корова, болести и штеточина врши се редовно методама интегралне и биолошке заштите, односно хемијским средствима мале токсичности и брзе разградње. Берба је ручна или механизована, а у башти вишекратна. Принос је 8–15 т/ха. Подаци о б. се не воде статистички, али се процењује да се гаји на око 7.000–10.000 ха.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Лазић и др., Повртарство, Н. Сад 1998.

Михал Ђуровка

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)