БАРАНОВИЋ, Крешимир

БАРАНОВИЋ, Крешимир, композитор, диригент, универзитетски професор (Шибеник, 25. VII 1894 – Београд, 17. IX 1975). Музичко образовање стекао у Загребу, Бечу и Берлину. Диригентску активност везао најпре за Загребачку оперу (1915–1943), чији је био директор (1929–1940). Током 1927. био је диригент балетске трупе Ане Павлове. После интернације у усташком логору Стара Градишка, радио као диригент и директор Радио-оркестра у Братислави. У Београду живео од 1946. Био је диригент Београдске опере, Радио-оркестра, Београдске филхармоније (директор 1951–1961), као и професор дириговања и оркестрације на Музичкој академији у Београду. Редовни члан ЈАЗУ био је од 1954, а дописни члан САНУ од 1968. Његову богату домаћу и инострану диригентску каријеру, током које је узорно изводио највећа дела европских и југословенских музичких класика, као и младих уметника, пратило је и композиторско стваралаштво. Оно обухвата готово све музичке жанрове, достижући највише уметничке домете у области балета (Лицитарско срце, 1923), вокално-инструменталне музике (циклус песама за баритон и оркестар З мојих брегов, 1927) и опере (Стрижено-кошено, 1932). У стилском погледу, његов композиторски опус заступа синтезу националног и космополитског. Њу чине елементи изворног народног мелоса (у распону од хрватског и црногорског до мелоса с Далеког истока), затим музике компоноване у духу фолклора истог распона, као и средства савременог језика карактеристичног за националне школе у музици прве половине XX в. Добитник је Октобарске награде града Београда (1960), Седмојулске награде за животно дело (1962) и Награде АВНОЈ-а (1971).

ДЕЛА: оркестарска: Концертна предигра, (1916), Симфонијски скерцо (1921), Симфонијета Ес-дур (1939); песме уз оркестар: Из осаме (1944); кантата: Пан (1957), Горан (1959); опера: Невјеста од Цетинграда (1942); балети : Имбрек з носом (1934), Кинеска прича (1953).

ЛИТЕРАТУРА: В. Перишић, Музички ствараоци у Србији, Бг 1969; М. Веселиновић, Крешимир Барановић – стваралачки успон, Зг 1979.

Мирјана Веселиновић-Хофман

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)