БЕЧКЕРЕЧКИ ПРОГРАМ

БЕЧКЕРЕЧКИ ПРОГРАМ, програм прихваћен на конференцији Српске народне слободоумне странке (СНСС), одржаној у Великом Бечкереку 28. I 1869. Написао га је вођа странке Светозар Милетић. После склапања Аустроугарске нагодбе 1867. и доношења XLIV Законског чланка Угарског сабора из 1868. о народностима, Срби, Румуни, Словаци и Русини, који су живели у Угарској, стављени су у подређени положај у односу на владајућу мађарску нацију. Да би се супротставили насилној мађаризацији, која је наговештена поменутим законима, Срби су, окупљени у СНСС, у Великом Бечкереку прихватили Милетићев чланак „Основе програма за српску либерално-опозициону странку", објављен у Застави (1969, 3–4) као програм странке. Заокупљени проблемима националних односа у држави која им није признавала националну посебност, доносиоци Б. п. запоставили су друштвена и економска питања, а главну пажњу посветили су националној заштити. Програм садржи више тачака. У првој су образложена упутства за одбрану начела равноправности свих народа у Угарској. Предвиђена је сарадња Срба с румунским, словачким и русинским представницима. Тражена је парламентарна расправа о закључцима Благовештенског сабора из 1861, о којима би одлучивао нови српски сабор „ради споразумљења српског народа" с Угарским парламентом. Другом тачком дата је подршка Троједној краљевини (Хрватској, Славонији и Далмацији) за њену државноправну самосталност и територијалну целокупност. Трећом тачком подржани су захтеви Румуна за аутономију Ердеља. Четвртом је оспорена ваљаност нагодбе између Аустрије и Угарске из 1867, чиме је исказана и несагласност с дуалистичким системом који је инаугурисан нагодбом. У исто време дата је подршка мађарској антидуалистичкој опозицији. Затражено је да се у угарском делу државе, поред заокружења жупанија према националном саставу, уведе „демократско уређење законодавног тела" за самоуправу „муниципија и општина", уз „сва јемства за остварење личне, друштвене и политичке слободе, на основу начела демократије ... и слободоумља". Петом тачком истакнута су начела државне самосталности и народне равноправности преколитавских Словена, али без повреде уставности, самосталности и целокупности земаља Угарске круне. Шеста тачка односи се на Источно питање. У интересу „ослобођења и самосталности хришћанских народа", посебно ради „уједињења српског народа", у тој тачки жигосана је туркофилска политика. Од великих сила затражено је да подрже ослободилачку борбу потлачених народа, а не да раде на спасавању Турског царства. Седмом тачком предвиђени су сарадња с румунским и словачким опозиционим посланицима у Угарском сабору и образовање посебне „политичко-народне странке" и клуба изван Сабора.

Незнатне промене, које нису измениле суштину програма, извршене су на Другој Бечкеречкој конференцији држаној 21. IV 1872. Све до коначног распада СНСС 1887. програм није мењан. После тога и Српска народна либерална и Српска народна радикална странка усвојиле су Б. п. као основ своје политичке делатности, незнатно га мењајући и прилагођавајући новонасталим друштвеним и политичким променама. Српски нотабилитети напустили су Бечкеречки, а прихватили Великокикиндски програм 1884. Радикали су то учинили 1903‒1904. кад су донели свој нови политички програм.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, Светозар Милетић, Н. Сад 1926; Н. Петровић, Светозар Милетић, Бг 1958; В. Крестић, „Нотабилитети и њихова политика у Угарској и Хрватској", у: СЗб, I, Бг 1987; В. Крестић, Р. Љушић, Програми и статути српских политичких странака до 1918. године, Бг 1991.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)