БОРАЧ

БОРАЧ, село у западном делу Груже, у општини Кнић, у горњем делу долине Борачке реке, притоке Груже, подно планине Буковик. До њега води слепи локални пут. Кнић је удаљен 18 км, а Крагујевац 39 км. Село је дисперзивног типа и чини га 17 изолованих група кућа. Центар са црквом смештен је у долини. Село се помиње 1222–1228. и 1405, али је касније расељено. Ново насељавање извршено је крајем XVIII в. из Добрича, Старог Влаха, Драгачева, са Таре, из околине Колашина, Бихора, Мокре Горе, Осата у Босни, околине Пећи и Горњег Ибра. Године 1921. имало је 1.230, а 2002. 692 становника, од којих 99,4% Срба. У селу се налазе православна црква из 1350, четвороразредна основна школа, дом културе и месна канцеларија.

Драгица Р. Гатарић

На Борачком кршу, 7 км северно од Кнића налазе се остаци средњовековног замка. Положај је веома повољан за одбрану, с обзиром на то да је замак смештен на стеновитом вису који је уздигнут око 200 м у односу на околину. Жупа Б. помиње се у Жичкој повељи краља Стефана Првовенчаног, али се истоимени замак јавља у историјским изворима тек 1389, када су га, после Косовске битке, привремено запосели Мађари. Касније се налазио у поседу деспота Стефана, који је ту 1405. потврдио раније привилегије Дубровчанима. Турци су га први пут заузели 1439. и потом коначно 1459. Основа релативно пространог и веома добро брањеног замка била је прилагођена терену који је подељен у четири неједнака висинска дела, међусобно одељена зидовима. Бедеми утврђења били су ојачани кулама. Две најјаче биле су са североисточне стране где се налазила и капија замка. Са теже приступачне јужне стране налазила се једна већа кула неправилне кружне основе. На мањој посебно издвојеној заравни, југозападно од ове куле, налазе се остаци једнобродне цркве скромних димензија, по свему судећи дворске капеле, уз коју има и трагова зидова зграда некадашњег резиденцијалног комплекса. На око два сата хода од замка Б., у Белом Пољу у Гружи, налазио се један од дворова деспота Стефана, у којем је овај српски владар боравио почетком лета 1427, месец дана пре своје смрти.

Марко Поповић

у подножју Борачког крша налази се црква подигнута вероватно почетком XVI в., а из ктиторског натписа сазнаје се да је њено осликавање окончано 20. VIII 1553. Ктитор је био протопоп Јован, непозната историјска личност. Епископ Макарије, такође поменут у натпису, понекад се у стручној литератури поистовећује с потоњим патријархом Макаријем, обновитељем Пећке патријаршије. Црква је једнобродна грађевина са изнутра полукружном, а споља петостраном апсидом на источној страни. Наос је засведен полуобличастим сводовима, док је над централним делом слепа купола. Сводови и луци који носе куполу ослањају се на степенасто профилисане конзоле. Црква је првобитно имала само западни портал и по један узани прозор на апсиди и на северном, односно јужном зиду. Судећи по истоветном начину зидања – повећим блоковима притесаног камена – припрата је подигнута непосредно након завршетка наоса. Засведена је полуобличастим сводом, има врата на западном и јужном зиду. Јужна и северна фасада цркве оживљене су фризом слепих аркада, док су прозорски отвори сасвим једноставно профилисани, осим оног на јужном зиду наоса који је завршен сараценским луком.

Фреско-декорација се очувала у зони стојећих фигура и, само делимично, у зони изнад ње. У олтару је приказано Поклоњење архијереја. У северном делу олтара је представљена Визија св. Петра Александријског, док је изнад нише ђаконикона насликан архиђакон Стефан. У најнижој зони наоса насликани су арханђео Михаило, Св. Ђорђе, Св. Димитрије, Св. Козма и Дамјан, Св. Константин и Јелена, неидентификовани свети ратник, Св. Меркурије и Св. Никола. У прозору јужног зида су Св. Кирик и Јулита; попрсје Христа Емануила је у лунети портала на западном зиду, док су на довратницима представе крста окруженог крсним словима. У другој зони одоздо, на јужном зиду, могуће је идентификовати остатке композиције Пењање на крст, попрсје римског папе Силвестра и подножје стуба једног од светих столпника. Две сцене из Богородичиног циклуса – Рођење и Ваведење – заузимају површине исте зоне на западном зиду. Сликарство припрате сачувало се једино на доњој половини источног зида, где је приказан Страшни суд. У лунети портала који води у наос налази се попрсје Христа Пантократора, а испод њега – на надвратнику – ктиторски натпис. Програм борачког живописа показује доста сличности са остварењима Моравске школе. У стилском погледу, иако прецизно датован, чини се особеним и тешко га је уклопити у сликарске токове православне уметности средине XVI в. Помнијом анализом могу се уочити одјеци српског сликарства из времена Деспотовине (Копорин), али и фресака критске школе, веома утицајне у првој половини XVI в. У XIX в. храм је обновљен: уз припрату је подигнут мали трем, а на свим улазима у цркву постављена су дрвена резбарена врата. Средином истог столећа, прилозима становника Б. и околних села, настао је деизисни чин од 18 икона и велики крст са представом Распећа. Доњи део иконостаса временом је пропао, па је 1964. замењен новим. На цркви су 1969. предузети конзерваторско-рестаураторски радови.

Сања Кесић Ристић

ЛИТЕРАТУРА: Археолошки споменици и налазишта у Србији, II, Бг 1956; В. Јовановић, „Borač et Čestin", Balcanoslavica, 1984/85, 11--12; С. Кесић, „Живопис цркве Арханђела Михаила у Борчу", у: Саопштења, Бг, 1993, XXV; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)