БРАТОНОЖИЋИ

БРАТОНОЖИЋИ, племе у Црној Гори, између Куча, Васојевића, Роваца и Пипера. Припада области Брда. Територија племена представља јасно дефинисану географску целину: на западу је ограничена Морачом, на истоку и југоистоку Малом Ријеком, на североистоку захвата цео десни слив Брскута допирући до Црне планине; северну границу чине висораван Веруша, Лијева ријека, Поток од Леваја, Птич (брдо и под њим село у Васојевићима) и поток Крушевица, а јужну границу брдашце Островица, преседелина Јелин Дуб, Лајковића Главица и место Бунац на Малој Ријеци. Разликују се Доњи Б. или Б. у ужем смислу и Горњи Б. или Брскут. Брскут је ограничен рекама Ножицом, Лијевом ријеком, врелом Веруше и Брскутом. Десна страна Брскутске долине насељена је Б., а лева већином Кучима. Земљиште Б. је једна карсна висораван, у средини коритасто удубљена, с вишим врховима по ивици. Северни део је виши и отворен само према селу Јаблану на северу и селу Пељеву Бријегу на југу, а на југу је нижи и отворен према рекама. Према Морачи и Малој ријеци спушта се стрмо и местимично формира дубоке кањоне. На северу су високе планине, међу којима су Вјетреник и Сиљевик. Обрадивог земљишта је мало. Једино села Јаблан и Брскут, која залазе у шкриљачну област, имају бољи квалитет земљишта. Сиромашни су водом. Клима је у јужном делу средоземна, а у северном оштра. У Б. нема већих улегнућа, зато су насеља мала и збијеног типа. У Б. се по називима разликују предели које насељавају иста братства: Пелев Бријег, Сеоштица, Лутово и Брскут. Само Брскут насељавају различита братства, нека и из суседних Куча. Осим тога постоје и мала засебна села. Најмања имају само 2–3 куће, а највећа 30–35. Кроз Б. пролази пруга Београд–Бар и стари пут Беране–Подгорица. Укупно има 3.000 становника, а главно насеље је Пелев Бријег.

Цело племе Б., по прорачуну Ј. Ердељановића, имало је 1904. нешто више од 400 домова или око 2.800 становника. Претпоставка је да су први Б. старо балканско илирско становништво Букумири, које је најпре романизовано, а потом словенизовано. Сматра се да су од њих потекли Лаловићи у селу Јаблану. Некад су били многобројни на десној обали Лима, а њихово старо средиште је било управо у Б. Свуда у Б. се чува успомена да су најстарији Б. били Букумири и Лужани. Лужани су старији слој словенског становништва, у односу на нове миграције које су изазвала турска освајања. О Лужанима има више успомена у брдским племенима (Пјешивцима, Бјелопавлићима, Пиперима), а мање у Б. и Кучима. За њих се каже да су били стари народ који су ту затекли досељеници после Косовске битке. Данас су Букумири и Лужани погрдна имена у Црној Гори. То значи да је бројније новодосељено становништво надјачало староседеоце.

Име Б. морало је постати још пре XV в. и још тада се њиме звало цело племе или неко бројније братство које је име наметнуло осталима. Име је вероватно романског порекла. Б. славе Св. Николу, а преслављају летњу Св. Петку, осим братства Лутоваца. Има доказа да су нови Б. славу примили од старих. Јединство по слави показује да су стари Б. били јединствена племенска целина. Стари Кучи и стари Б. (они словенског порекла) вероватно су били истог рода. Могуће је да су стари Б. били део Куча који се настанио преко Мораче. Данашњи Б. представљају велику групу сродних братстава која су, захватајући целу средишњу област племена, почетком XX в. могла да наброје десет пасова својих предака. Нови досељеници имају предање о пореклу од српске владарске породице Бранковић. Они су, као агресивнији, временом сасвим потиснули старе, „праве" Б. Године 1904. били су најбројнији и имали преко 300 домова, а цело племе 400. Постоји и предање да је од њих потекао Милош Обреновић. Засебну групу у данашњим Б. чине Лутовци којих има око 50 породица. Они су једно братство, а по предању, племе Пипери потекло је од њих. Они славе Св. Аранђела, а преслављају јесењу Св. Петку.

Први историјски податак о Б., под именом Branovichi, из XV је века. Наводи се као једно од села и општина Горње Зете која су се, поред Пипера, Куча и Бјелопавлића, добровољно подвргла млетачкој власти 1455. Ј. Ердељановић сматра да су ово сигурно Б., али је грешка у преписивању или штампању у Шафариковом издању уговора. У том уговору Б. захтевају од Млечића да им старешине не буду католици, него православци. Претпоставља се да су Б. 1460. потпали под Турке заједно с Кучима. Године 1613. су се заједно с другим Брђанима одметнули и борили против Турака. Потом су се можда само формално опет покорили Турцима, до Кандијског рата 1644–1669. У документу из 1658. именују се брдски главари који добијају плату од Млетака. Поменути Peio Stanovich може бити Пејо Станојев, син Стања Радоњина, о којем у Б. постоје предања. Б. нису имали типичну племенску организацију нити главаре, осим Пеја, зато што су били мали и компактни. У Великом рату били су на страни Млетака. Рат се завршио Карловачким миром 1699, по којем су Црна Гора и Брда остали под Турцима. На позив Петра Великог 1711. с осталим Црногорцима и Брђанима устали су против Турака. Војвода Милош Б. помиње се међу помоћницима владике Данила. Из тога следи да су средином XVIII в. били слободни и у савезу 1738. с Кучима, а 1756. с осталим племенима, против Турака. За време Шћепана Малог и после његове смрти били су слободни, уз Црну Гору. То није била потпуна независност. Номинално су били под Турском и сматрани су одметницима. За време прве кучке похаре 1774. Пелевчани су помогли Кучима. Зато су Турци из освете похарали Б. и опет их покорили. Али кад се Црна Гора после победе над Махмут пашом Бушатлијом 1796. проширила до самих Б., њихова подређеност је сасвим ослабила. Б. су нагињали Црној Гори и од времена владике Петра II су се сматрали њеним делом. Предање памти капетане, а била је заведена и гвардија. У време кнеза Данила, а у настојању да се сачувају кнежеве тираније, били су једно време заведени турским поклонима и обећањима, али су затим опет пришли Црној Гори. Званично су припали Црној Гори када је 1859–1860. извлачена црногорско-турска граница.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, Кучи, Братоножићи, Пипери, Бг 1981.

Младена Прелић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)