БЕОГРАДСКА ТЕКСТИЛНА ИНДУСТРИЈА

БЕОГРАДСКА ТЕКСТИЛНА ИНДУСТРИЈА, текстилна фабрика у Београду. Развила се од мале трикотаже на ручни погон, коју је 1903. основао Милан Јечменица, да би потом била проширена подизањем ткачнице са 14 разбоја, две шпул-машине на потку и два рама за увођење. Ради претварања радионица у фабрику са савременом опремом, Јечменица је добио законску повластицу за фабричку производњу трикотаже са свим царинским, пореским и другим олакшицама, предвиђеним Законом о потпомагању индустрије из 1898. Захваљујући тим повластицама и улагању капитала групе београдских трговаца, 1911. формирано је акционарско друштво „Милан Јечменица и Компанија а. д." у које је потом укључена и Јечменичина фабрика филцаних и сламних шешира. Остваривање планова за даље проширивање фабричких објеката онемогућио је I светски рат у току којег су фабричке зграде биле упола порушене, многе машине однете, а преостала роба реквирирана.

Обнови фабрике приступљено је 1920. када су изграђене нове зграде за смештај машина добијених на име ратне одштете. Основни потенцијал предузећа повишен је уз веће учешће страног капитала. Производња, у почетку скромнијих размера, брзо је напредовала и већ 1923. достигла вредност од преко 16 милиона динара. Фабрика је имала већи број зграда и сала за различите фазе обраде текстила: предионицу, машинску салу, тргаоницу, магацин, ткачницу, штрикарницу, салу за намотавање, увлачару, браварницу, столарску радионицу, сушионицу, бојаџницу и др. Дотадашњу фирму Милана Јечменице 1924. преузела је Југословенска текстилна творница „Маутнер" и од тада је деловала под називом „Београдска текстилна индустрија а. д.". Број запослених је у послератном периоду постепено растао, да би средином 20-их година, рачунајући и сезонске раднике, достигао око 1.500. Израђивани су разнолики производи, од одеће за раднике и војску, до вате и газе за медицинске потребе, а за сировине се користио махом памук из Македоније и вештачка свила. У другој половини 20-их због високих режијских трошкова, високих камата, смањене тражње и ослабљене куповне моћи потрошача, фабрика доспева у тежак положај и, због економске кризе, од 1929. привремено обуставља рад. Уследила је (1931–1932) потпуна реорганизација и модернизација технолошког процеса, па се следећих година бележило све успешније пословање и повећање производње. Са 700 запослених радника фабрика је годишње производила 300.000 кг предива и 4 милиона м тканина. Готово сваке године до II светског рата бележен је годишњи добитак који је за 1934. износио 115.000 динара, а за 1935. 312.000 динара.

Иако су постројења била оштећена бомбардовањима 6–8. IV 1941, фабрика је за време окупације наставила рад. После рата уследили су национализација и спајање са, такође национализованим, фабрикама „Текстилна индустрија" Милосава Миловановића, „Срдановић и компанија", као и деловима фабрика „Данубиус" и новоформираном фабриком „Сутјеска" из Земуна у нову, велику фабрику памука „Стаљинград", потом преименовану у Београдски памучни комбинат.

Драган Р. Петровић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)