БИЛЕЋА

БИЛЕЋА, град у Републици Српској у Херцеговини, на западном ободу малог Билећког поља, окруженог Билећким Рудинама. Крај насеља пролази магистрални пут Сарајево–Фоча–Требиње–Дубровник, а овдје се од њега одваја локални пут ка Црној Гори. Јужно од Б. налази се акумулација Билећко језеро, настала преграђивањем ријеке Требишнице код села Гранчарева, ради изградње хидроцентрале. Под садашњим именом град се први пут помиње 1387. Поп Дукљанин га помиње као главно мјесто жупе Рудине. Почетком XV в. имала је значајну улогу у тадашњој држави Павла Раденовића, која је обухватала Требиње, Б., Бањане, Клобук са жупом Врм и Конавле. У том периоду Б. успоставља трговачке односе с Дубровником. У турском периоду стагнира у развоју. Тада је била мјесто на путу с караван-сарајем. Почетком XIX в. постала је засебан кадилук. У периоду аустроугарске окупације постаје важно војно упориште и гранична утврда према Црној Гори, добија војну касарну, жандармеријску станицу, пошту, катастар, болницу, основну школу и метеоролошку станицу. За вријеме Краљевине Југославије јача војну функцију и постаје казамат, првенствено за политичке осуђенике. Године 1931. изграђена је ускотрачна жељезничка пруга до Требиња, a 1938. и до Никшића. Након II свјетског рата постаје један од највећих војних гарнизона у држави, са школом за пјешадијске подофицире. Послије 60-их година нагло развија индустрију (текстилну, металну и прехрамбену) и постаје један од најразвијенијих индустријских центара у источној Херцеговини. Крајем XX и почетком XXI в., у процесу транзиције, индустрија Б. доживљава потпуни колапс. Основно занимање радно активног становништва је у услужним дјелатностима и индустрији камена. Године 1991. у Б. је живјело 7.568 становника, од којих 74,3% Срба и 17% Муслимана. Почетком грађанског рата у БиХ (1992) већина муслиманског становништва се одселила.

Рајко Гњато

У епици се јављају два места с тим именом: град у епској Босни (данас у Републици Српској), епска имена Билећ и Билић, епска атрибуција град и бела; место у Црној Гори, епско име Царска Паланка, епска атрибуција мала. Босанска Б. се помиње у контексту устанка 1852. (Вук IX, 8) и боја на Граховцу 1858. (Вук IX, 15). Од неисторијских тема за њу се везује радња песама о женидби гојеног Халила, брата Мује Хрњице (КХ I, 36) и избављању Гојка Десанчића из турског ропства (САНУ III, 42), а од епских ликова лепа Злата, кћи билићког везира (КХ I, 36). Црногорска Б. – Царска Паланка помиње се у контексту битке на Грахову 1836. (Вук IV, 55; Вук IX, 5), а од епских јунака за њу се везује Ахмет Хаџијћ (Вук IV, 55)

Мирјана Детелић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дедијер, Херцеговина, VI, Бг 1909; М. Вего, Насеља босанске средњевјековне државе, Сар. 1957; Г. А. Шкриванић, Именик географских назива средњовековне Зете, Тг 1959; Р. Гњато, Источна Херцеговина – регионалногеографски проблеми развоја, Сар. 1991; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)