БЕЛОЖАНСКИ, Станислав Сташа

БЕЛОЖАНСКИ, Станислав Сташа, сликар, позоришни сценограф (Београд, 15. VI 1900 – Београд, 4. III 1992). Основно образовање стекао у Београду, Будимпешти и Букурешту. После I светског рата уписао Уметничку школу у Београду и волонтирао у сликарско-сценографској радионици Народног позоришта. Као сценограф дебитовао у Академском позоришту 1925. Исте године дипломирао је сликарство. Познат као акварелиста, радио је и у уљу и темпери, најчешће посежући за мотивима архитектуре у склопу природног пејзажа. За сликара НП-а ангажован је 1927. Између 1933. и 1936. био је на челу радионице декора. До почетка II светског рата сарађивао је у Родином и Уметничком позоришту. Био је организатор и учесник Прве изложбе позоришног сликарства у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић". Окупацију је провео у немачком заробљеништву у Нирнбергу где је сликао декорације за логорско позориште. По повратку у Београд 1945. поново је постављен за сценографа НП-а, а 1950–1959. био је шеф сценске опреме. Од позоришта се опростио сценографијом за Коњовићеву оперу Коштана 1959. Сарађивао је са позориштима „Бошко Буха" и Београдским марионетским (1951–1957). Изван Београда највише је радио за Оперу НП-а у Сарајеву, где је између 1949. и 1961. сценографски опремио 13 великих опера и балета. Повремено је гостовао у позориштима Новог Сада, Ниша, Бањалуке, Скопља, Марибора и других градова. Као сликар припадао је ликовно-уметничком друштву „Зограф", Колу југословенских уметника и групи „Независни", у земљи и иностранству. Слике са мотивима Свете горе представљене су 1938. у Музеју кнеза Павла.

Током целе каријере био је у жижи актуелних театарских стремљења ка модернијем тумачењу сценског простора. Његова сценографска остварења крећу се од реализма до експресионизма и архитектонске стилизације, у духу естетских ставова савременог позоришта. Делатност Б. у НП-у у Београду раздвојена је II светским ратом на два периода. У првом, после почетних сценографија које обрађује као декоративне, стилизоване фреске у бојама које у хармоничном складу креирају амбијенте дела која илуструју, прихвата нову позоришну естетику у тзв. архитектонском стилу инсценације. Био је први српски сценограф који је усвојио нови стил грађења тродимензионалног простора у којем се истиче глумац. У другом периоду прошао је кроз фазу социјалистичког реализма, инсистирајући на функционалности сценографије, њеном потпуном подређењу интегралној идеји дела и мањој агресивности и декоративности у служби тоталне креације. На матичној сцени остварио је преко 150 сценографија за драмска и оперско-балетска дела. Сарађивао је са истакнутим редитељима: Ј. Ракитином, М. Исаиловићем, Ј. Кулунџићем, Е. Хецелом, Б. Гавелом и М. Сабљићем. Његова најзначајнија сценска остварења су драме: Ф. Брукнер, Јелисавета од Енглеске; В. Шекспир, Кориолан и Хенрик IV; M. Крлежа, У логору; Х. Воук, Побуна на Кејну; опере: О. Николај, Веселе жене Виндзорске; Вагнер, Танхојзер и Холанђанин луталица; П. Коњовић, Коштана; Ј. Готовац, Еро с онога свијета; С. Настасијевић, Ђурађ Бранковић; Ђ. Верди, Аида; С. Христић, Сутон; М. Мусоргски, Хованшчина; М. Логар, Покондирена тиква; С. Рајичић, Симонида и балет С. Христића Охридска легенда.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Кулунџић, „Сташа Беложански као сценограф", Позориште, 1932, 29; З. Кулунџић, „Сликар и сценограф Сташа Беложански", БОН, 1940, 7–8; Љ. Сабић, „Три стотине инсценација", Борба, 1959, 242; О. Милановић, Станислав-Сташа Беложански, Бг 1976; Београдска сценографија и костимографија, 1868–1914, Бг 1983.

Олга Милановић; Дијана Милашиновић-Марић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)