БУКОВАЦ, Влахо

БУКОВАЦ, Влахо (Biagio Faggioni), сликар (Цавтат, 4. VII 1855 – Праг, 23. IV 1922). Иако је још од ране младости показивао склоност ка уметности, лоше материјалне прилике онемогућиле су му формално школовање. Као дете отишао је 1866. у САД, а одатле у Јужну Америку, где је радећи различите послове, у слободно време цртао слова и израђивао портрете према фотографијама. Када се 1876. вратио у Цавтат, Медо Пуцић га је прихватио као мецена и препоручио бискупу Штросмајеру. Успешно представљање омогућило му је материјалну помоћ са којом је 1877. отишао у Париз на усавршавање, где се уписао у атеље Александра Кабанела, професора Школе лепих уметности чији је стил и начин рада усвојио. Сликао је Црногорку на састанку и Велику Изу. У Београд је дошао 1882. по позиву са српског двора да портретише краљицу Наталију. Том приликом израдио је и портрете краља Милана и седмогодишњег престолонаследника Александра Обреновића, као и портрет лекара и приповедача Лазе К. Лазаревића. Следеће године одлази на Цетиње где израђује портрете целокупне кнежевске породице. Наредних година боравио је у Загребу и Сплиту настављајући са сликањем портрета. Као афирмисани портретиста одлази у Енглеску. Успех код наручилаца постиже извођењем сличности и академском прецизношћу. Истовремено, од праксе популарних бидермајерских портрета значајно се разликује типом приказа, карактеризацијом лика и животношћу представе. Његови радови у амбијенту који додатно дефинишу портретисану особу претварају се у жанр анализе друштвене позиције портретисаног. Међу бројним остварењима атмосфером се посебно истичу она инспирисана породичним призорима и амбијентом (Моје гнијездо, Нови роман, Санак, Портрет Јелице Буковац у црвеној хаљини), као и бројне представе деце (Портрет Бергерове кћери, Деца породице Каталинић). У овом периоду настају слике Млади виолиниста, Аутопортрет у белој кошуљи, као и бројне фигуралне композиције, актови и жанр сцене. Залагањем Изидора (Иса) Кршњавог и бискупа Штросмајера, Б. од 1893. живи у Загребу. То је период када се у Хрватску враћају и Бела Чикош Сесија, Целестин Медовић, Отон Ивековић, организује се „Хрватска народна умјетничка изложба", и чине разни напори да Загреб постане активни уметнички центар региона. Наредних година Б. је сликао своја монументална програмска остварења Гундулићев сан (првобитно Гундулић замишља Османа) 1894. и Слава њима (Препород хрватске књижевности), 1896. Ауторитет Б. као „признатог сликара" учинио је да се многи млади аутори не само из сфере ликовних уметности, окупљају око њега и његових идеја модерности. Уметников атеље на тавану палате Академије постаје својеврсна сликарска академија. Младе је поучавао важности сликања у природи, пленеристичкој палети и слободи уметничког размишљања. Његовом заслугом хрватски сликари наступили су на Миленијумској изложби у Будимпешти 1896. у сопственом павиљону и са селекцијом радова који сведоче о модернизацији хрватске уметности. Павиљон је након изложбе пренет у Загреб (Умјетнички павиљон). Мада се по тематским интересовањима углавном задржавао у духу академизма, Б. је формално мењао слику усвајајући неке од стилских тековина француског импресионизма. О томе најбоље сведоче радови: Зора умире у наручју дана, Икар, Акт с папагајем, Јапанка и др. Иако не сувише радикална, његова стилска промена значајно ће утицати на бројне хрватске сликаре (тзв. Шарена загребачка школа), што ће се посебно уочити на изложби првог „Хрватског салона" 1898. у организацији новооснованог Друштва хрватских уметника, чији је он био први председник. На препоруку Петра Николића, загребачког трговца, Б. је 1901. дошао на смедеревски летњи двор Обреновића, где је портретисао краљицу Драгу и краља Александра. По портретима краљевског пара умножаваће се бројне олеографије које су држане по српским домовима и државним канцеларијама. Године 1903. одлази у Праг, где постаје професор на Уметничкој академији. Његов стил се приближио поентилизму, палета и начин сенчења такође указују на прихватање другачијих стилских постулата, али до краја живота ипак остаје веран „великим темама". Радови му се чувају у Галерији „Буковац" у Цавтату, Модерној галерији у Загребу, Хрватском повјесном музеју у Загребу, Умјетничкој галерији у Дубровнику, Галерији умјетнина у Сплиту, Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду, Народном музеју у Београду, као и бројним другим колекцијама. Написао је аутобиографију Мој живот (Зг 1918, Бг 1925). Био је један од оснивача Друштва хрватских умјетника (1897) и члан Умјетничког друштва „Медулић" (1908). Био је члан СКА (1904) и почасни члан ЈАЗУ (1919). Добио је бројне угледне награде, међу којима: Сребрну медаљу на 28. версајској изложби 1879, Бронзану медаљу на Светској изложби у Паризу 1889, Сребрну медаљу на Светској изложби у Паризу 1900, Орден за гражданска права на Другој изложби Савеза југословенских уметника „Лада" 1906, а одликован је и орденом Светог Саве III степена и крстом кнеза Данила.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Гагро, „Путеви модерности у хрватском сликарству", у: 1900-1920: Пленеризам, сецесија, симболизам, минхенски круг, импресионизам, експресионизам, Бг 1972; В. Јовановић, Спомен-збирка Павла Бељанског, Н. Сад 1977; Уметници чланови САНУ, Бг 1980; В. Кружић Ухитил, Влахо Буковац, Зг 1988; Хрватски салон 1898: 100 година Умјетничког павиљона, Зг 1998; Спомен-збирка Павла Бељанског, Н. Сад 2009.

Симона Чупић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)