БРАНКОВИЋ, Ђорђе

БРАНКОВИЋ, Ђорђе, гроф, дипломата, историчар (Јенопоље, данас Инеу, код Арада, Румунија, 1645 – Хеб, Чешка, 19. XII 1711). Преци су му се доселили из околине Требиња у Банат. Стричеви су му били оберкапетан Петар Рац и митрополит липовски Лонгин. Пошто је рано остао без родитеља, васпитао га је старији брат Симеон, потоњи Сава II, митрополит ердељски. У раној младости научио многе стране језике спремајући се за дипломатски позив. Дипломатску каријеру започео код ердељског кнеза Апафија, где је као тумач за турски језик пратио ердељског посланика, да би потом и сам преузео ту дужност. У Једрену се упознао с пећким патријархом Максимом који га је миропомазао за српског деспота. Вративши се у Ердељ, Б. је заједно с братом био осумњичен да је умешан у заверу против кнеза Апафија, био отпуштен из службе и прешао у Влашку где га је примио кнез Шербан Кантакузен. За време боравка у Букурешту посветио се студијама историје. Био је и политички активан, успевши да наговори кнеза Шербана да се приближи Бечу. Овај га је, као свога поузданика, послао у Беч мађарском емигранту грофу Чакију, чијим се заузимањем бечки двор заинтересовао за Румуне и Србе, па је, желећи да их придобије за своју политику, издао Б. угарску племићку титулу. У рату започетом турском опсадом Беча 1683. Б. се заложио за победу Аустрије, па се обраћао цару Леополду I стављајући му у изглед помоћ српских устаника под условом да српски народ после коначног ослобођења добије могућност да живи слободно у својој држави и под својим владарима. Истовремено, обраћао се и пећком патријарху Арсенију III Чарнојевићу с молбом да му изда писмено сведочанство да је он законити потомак старих српских деспота. Иако га уопште није познавао, патријарх му је без много проверавања издао тражено сведочанство за награду од 150 дуката. Боравећи у дипломатској мисији у Бечу, Б. је на пријему код цара предложио да се уместо европске Турске створи Илирска Краљевина, велика балканска држава која би се простирала од Црног до Јадранског мора, а која би признавала врховну власт аустријскога цара. За постизање тог циља тражио је од цара Аустрије оружану, материјалну и моралну помоћ, а за себе титулу деспота. Његови предлози нису били у целини одбачени јер се Аустрија у том тренутку налазила у тешком положају пошто се Луј XIV спремao да је нападне, па је покушавала да главни терет ратовања на турском фронту пребаци на балканске народе. Зато је цар Леополд 1688. потписао диплому којом је признао Б. за потомка старих српских деспота и подигао га у ред грофова Свете Римске Империје. У моменту када је аустријска војска отпочела нову офанзиву на турском фронту, Б. је из Оршаве упутио проглас Србима и осталим балканским народима да се окупе око њега и да уједињени нападну Турску. Међутим, пошто је бечка влада ушла у траг његовим ранијим блиским везама с Москвом, а сазнало се и за текст његовог прогласа подјармљеним народима, који је одисао владарским претензијама, неповерење према њему се појачало и створило утисак код аустријских генерала да је његова акција на окупљању устаника много опаснија него што је стварно била. Стога га је командант аустријске војске, Лудвиг Баденски, позвао на договор у Кладово где га је лишио слободе. Из Кладова је спроведен у Оршаву, одатле у тамницу у Сибињ, а затим у Беч. Иако никаква стварна кривица није могла бити доказана, Б. није пуштен на слободу. После Велике сеобе Срба у Угарску 1690. углед и утицај заточеног Б. све је више растао, па су српски прваци из целе Хабзбуршке монархије одлазили код њега на договор и саветовање, те упорно тражили његово ослобађање. Мада није ослобођен, Дворска канцеларија му је поново издала грофовску диплому, одузету приликом хапшења. Посебно признање које је доживео за време дугогодишњег заточења било је једногласни избор за српског деспота, извршен на великом скупу српских народних првака и старешина, у Будиму 1691. Бечки двор толерисао је овај избор пошто му је помоћ Срба у рату против Турака још увек била неопходна, али ни тада није Б. пустио на слободу, него је само одобрио да му се као војводи, а не као деспоту, изабере заменик – Јован Монастерлија. После Карловачког мира 1699, када је постало јасно да од повратка Срба у Србију неће бити ништа, под његовим утицајем Срби су почели да траже своју Војводину, аутономну област у Угарској, и свога војводу. Међутим, ни ови минимални захтеви за добијање аутономне области у Јужној Угарској нису испуњени, па Б., ни поред интервенције руског цара, није ослобођен него је остао интерниран у Бечу до 1703. Тада га је, како би што више проредио његове контакте са српским првацима, Ратни савет преместио у забачену војну тврђаву Хеб пошто се претпостављало да би могао утицати на српске прваке да се прикључе Ракоцију у устанку и поведу заједничку борбу против Хабзбурговаца. Изгубивши дотадашњу непосредну везу са српским првацима, Б. је од тог времена одржавао само строго цензурисану преписку. Умро је остарео и разочаран, прогањан и сумњичен, презадужен и беспомоћан. Његови посмртни остаци пренети су кришом из Хеба на Фрушку гору и сахрањени у манастиру Крушедол, покрај последњих сремских деспота. Током целог XVIII и XIX в., нарочито у време романтизма и покрета Уједињене омладине српске, о Б. се много говорило и писало, а око његовог имена исплетене су бројне легенде. Ону о његовом наводном деспотском пореклу разобличио је И. Руварац. Б. свакако представља занимљиву и значајну личност која, као први српски историчар после средњовековних биографа, хагиографа и летописаца, заузима истакнуто место у српској историографији.

Петар В. Крестић

Искрено верујући у своје порекло од канонизоване лозе сремских Бранковића, био је опседнут идејом о стварању државе Илирије, на чијем би челу био он као легитимни наследник светородне лозе. То га је подстакло да почне проучавати српску историју. Најпре, у Букурешту, пише кратку хронику на румунском језику, Хронику Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије (1684–1688) на 44 стране, а у време заточења у Бечу и Хебу волуминозни спис у пет књига Хронике (2.681 страна), на српскословенском. Обе хронике имају исту структуру, описују исте догађаје и имају исти хронолошки редослед. Као историчар, подједнако је био заинтересован за историју свих народа југоисточне Европе, за историју српску али и угарску, пољску, влашку и молдавску. Користио је врло велики број домаћих и страних извора. Хронике представљају прелаз од средњовековног схватања историје ка модерном, а овим делом Б. је показао политички легитимитет српског народа. Постоји више преписа овог рукописа, његове делове објављивали су В. Караџић, С. Новаковић, И. Руварац, Ј. Ређеп и С. Бугарски, а дело је први пут, као критичко издање, приредила Ана Кречмер и објавила САНУ (Бг 2008).

О појединим личностима и догађајима писао је и на основу усменог предања, иако је о њима говорио и на основу историјских извора. Преписујући изворе дословно, прерађујући их и комбинујући податке, у Хронике је истовремено уносио и већ забележено усмено предање. Најчешће је то чинио следећи казивање Антонија Бонфинија и, нарочито, Мавра Орбина. Тако је нпр. пренео у Хронике причу о убиству цара Уроша из Орбиновог Краљевства Словена а не из Пајсијевог Житија цара Уроша. О Косовској бици такође пише по Орбину, но занемарује његов податак да је Вук Бранковић издајник, јер је веровао да је његов потомак. О деспоту Ђурђу Бранковићу, његовим синовима, кћерима и потомцима, о Јакшићима и мађарским краљевима, Сигисмунду, Владиславу и Матији, о Јаношу Хуњадију (Сибињанин Јанку из наших народних песама) и Михаилу Силађију (Свилојевићу) такође је писао и по предању.

Једна од најмаркантнијих личности у Хроникама је Вук Гргуревић (Змај деспот Вук у народним песмама). О његовим ратовањима, о кнезу Павлу Бранковићу и грофу Стефану Сепешком, у опису борбе с Пољацима и опису Моришке битке, да се наслутити да је Б. знао и народне песме о тим јунацима а не само усмено предање забележено у писаним изворима. Он је, у време Сеобе Срба, приликом сусрета са српским главарима у Бечу, био у прилици да чује и народне песме о догађајима и личностима, више од осталих занимали су га Бранковићи.

Од Антонија Бонфинија у Хронике је пренео причу о војводи Јанку као ванбрачном сину краља Сигисмунда. Овај мотив је код нас, у усменом предању и народним песмама, пренет с краља Сигисмунда на деспота Стефана Лазаревића, те је Сибињанин Јанко тако син деспота Стефана и девојке Сибињке, ћерке петровачког краља, или Руте девојке, ћерке Влаха Богута или Будимира.

Однос Б. према усменом предању видимо комплексније и свакако у вези с његовом визијом о обнови српске државе. Он и предање, свеједно да ли га преноси из неког историјског извора или га уноси директно, подвргава сопственој визији прошлости. Легенда му помаже да пропаст српске државе протумачи грехом, проклетством и казном божијом. Његов однос према усменом предању био је исти као и однос према многобројним историјским изворима које је користио пишући Хронике.

Јелка Ређеп

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Рајић, История разныхъ славенскихъ народовъ, I–IV, Беч 1794–1795; С. Новаковић, „Из Хронике деспота Ђ. Бранковића", ГСУД, 1872, 33; Л. Талоци, „Лажни Бранковићи", ЛМС, 1889, 159; К. Суботић, „О идеји српске војводине и народно-црквене аутономије на концу XVII века", ЛМС, 1895, 183; И. Руварац, Одломци о грофу Ђ. Бранковићу и А. Црнојевићу, патријарху, с три излета о такозваној великој сеоби српског народа, Бг 1896; Љ. Јовановић, „Ђ. Б. лажни потомак старих српских деспота", Дело, 1896, 11/12; Ј. Радонић, „Прилози за историју Срба у Угарској у 16, 17. и 18. веку", Зборник историјских докумената, 1908/09, МС 25/26; Гроф Ђ. Бранковић и његово време, Бг 1911; Д. Руварац, Покушаји о штампању Кронике деспота Ђ. Бранковића, Ср. Карловци 1911; Н. Радојчић, „О почецима историјске критике код Срба", у: Споменица педесетогодишњице професорског рада С. М. Лозанића, Бг 1922; „О Хроникама грофа Ђ. Б.", ПКЈИФ, 1926, VI/1; Ј. Радонић, Ђурађ II Бранковић „деспот Илирика", Цт 1955; К. Милутиновић, „Гроф Ђ. Бранковић-Подгоричанин", Сусрети, 1958, 5; N. Radojčić, „Justiniana Prima und Graf Georg Branković", Südost-Forschungen, München, 1963, 22; Р. Самарџић, Писци српске историје, III, Бг 1986; Ј. Ређеп, Гроф Ђорђе Бранковић и усмено предање, Н. Сад 1991; М. Чуљак, „Српски грофови Бранковићи", ЗМСИ, 1998, 57; Ј. Ређеп, Генеза „Хроника" грофа Ђорђа Бранковића, Н. Сад 2004.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)