БИОХЕМИЈА

БИОХЕМИЈА, научна дисциплина чији је задатак да одговори на то како скуп неживих молекула, нађених у живом систему, успева да оформи, одржи и обнавља ћелију као најмањи и основни облик живог система. Даје одговор на питање зашто се живи системи на Земљи толико драстично разликују од неживих, када су састављени од неживих органских молекула и покоравају се свим законима физике и хемије или због чега је живи систем много више него прости скуп неживих молекула од којих је састављен. Живи системи су комплексни и високо организовани, а ћелија, као основна јединица живог система, садржи велики број разнородних молекула који су организовани на веома прецизан начин. Сваки део живог система има специфичну намену или функцију и они немају нефункционалне делове. Живи системи имају способност да користе енергију из своје околине и да је трансформишу, што омогућава одржавање њихове унутрашње структуре и коришћење градивних елемената из средине која их окружује. Најспецифичнији карактер живих система је способност самосталног и прецизног умножавања, репликације. Живи системи су у стању да се репродукују у форми идентичној у маси, облику и унутрашњој структури из генерације у генерацију. Највећи део биомолекула нађених у живом систему, без обзира на његову природу, организован је у облику макромолекула са великом молекулском масом. Макромолекули су изграђени од простих градивних блокова међусобно повезаних ковалентним везама у ланце. Двадесет аминокиселина које граде протеине и пет нуклеотида који граде нуклеинске киселине су идентични у свим живим системима на планети Земљи. Б. се може дефинисати и као изучавање живота на молекулском нивоу, јер премошћује празнину између хемије (изучавање структуре и интеракције атома и молекула) и биологије (изучавање структуре и интеракције ћелија и организама). Б. је била део физиологије све до открића мултиензимских система као каталитичких јединица живог система, када се одвојила кaо засебна наука. Њен брзи развој у првој половини XX в. омогућио је да се спознају принципи трансформације енергије од стране живог система као и молекулска основа наслеђа. Стога биохемијска истраживања имају велики утицај на развој хумане и ветеринарске медицине, пољопривреде, биотехнологије и других сродних области.

Душан Каназир

Из окриља Филозофског факултета Универзитета у Београду, 1947. се формира Природно-математички факултет у чији састав улазе Катедра за физиологију и Физиолошки завод. Посебан значај за даљи развој биохемијских наука имао је долазак др Душана Каназира, тада доцента, 1959. Његовим доласком, б. постаје самосталан предмет. У процесу реорганизације ПМФ 1972/73, када је настао Одсек за биолошке науке, формира се и посебна Катедра за б. и молекуларну биологију. Од 1972. па до оснивања посебне Биохемијске студијске групе постојало је посебно биохемијско усмерење на студијама хемије. Студијска група за б. на Хемијском факултету почела је с радом школске 1987/88. За развој б. на Ветеринарском, Пољопривредном и Стоматолошком факултету у Београду везује се име Божидара Николића, на Фармацеутском факултету Павла Трпинца, а на Медицинском факултету Љубише Ракића. Упоредо са развојем б. на Катедрама Факултета Универзитета у Београду, развијају се истраживачке лабораторије у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић", Институту за нуклеарне науке „Винча" и Институту за примену нуклеарне енергије (ИНЕП). У оквиру тих лабораторија се истражује комплексна биохемијска проблематика од нивоа бактерија до човека. Велики број ових центара у којима су се развијала биохемијска истраживања била су језгра отпочињања истраживања у области молекуларне биологије.

Љубиша Тописировић

ЛИТЕРАТУРА: Симпозијум „145 година биологије и 25 година молекуларне биологије у Србији" (1853–1972–1998), Бг 1998; D. Voet, J. G. Voet, Biochemistry, New York 2004; Љ. Тописировић, Ђ. Фира, Ј. Лозо, Динамичка биохемија, Бг 2010.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)