БУДИСАВЉЕВИЋ, Будислав Буде

БУДИСАВЉЕВИЋ, Будислав Буде, генерал-мајор, племић (Пећани, Лика, 14. IX 1790 – Госпић, 12. VIII 1862). По завршетку војне школе у Госпићу, каријеру започео 1807. као кадет у Личкој граничарској регименти. Године 1809. стекао је чин заставника, који му је 1810. потврђен од стране француске војске у коју је ступио после њене окупације Карловачког генералата. Исте године постао је потпоручник, а поручник 1812. када је пошао у рат против Русије и једва остао жив приликом преласка реке Березине, о чему је касније оставио кратак, драматичан опис. Свом даљем образовању посветио се 1813/14. у Магдебургу (Немачка). Повратком у аустријску војску 1815. признат му је чин оберлајтнанта, па је 1824–1826. био заповедник чете у Врепцима у Лици, у којима је обновио српску цркву. Потом је премештен у Плашки, у Огулинску регименту, и 1832. био унапређен у чин капетан-лајтнанта, а 1833. у чин капетана. Као заповедник Плашчанске компаније обновио је и српску цркву у Плашком. Кад је прекомандован у штабно место Госпић (1839), ступио је у везу са српским трговцима и грађанима и укључио се у њихову национално-препородну делатност. За посланика Срба из Лике на народно-црквеном сабору у Карловцима биран је 1842, а био је биран и за посланика на Мајској скупштини, али због пречих војних обавеза није на њој присуствовао иако је његово име било у кругу кандидата за српског војводу. У току 1843–1844. допринео је оправци и осликавању српске цркве у Госпићу и у њу увео „хармонично пјеније", односно „српску вокалну капелу". Чин мајора стекао је 1843, а чин потпуковника (обрстлајтнанта) 1846. Учествовао је у рату против Мађара 1848. као командант 3. личког граничарског батаљона у саставу првог армијског корпуса Јелачићеве војске која је јануара 1849. ушла у Пешту. Унапређен је у чин пуковника марта 1849. да би од маја исте године, као командант бригаде, учествовао у операцијама Јелачићеве „Јужне армије" на подручју Српске Војводине. Најпре је са својом бригадом вршио блокаду Петроварадинске тврђаве из правца Каменице, а затим је јуна учествовао у нападу на Нови Сад из правца Пирошког пута, разбио одред мађарске војске, заробио пет топова и наставио прогон непријатеља све док није дошло до напада мађарске артиљерије са тврђаве и општег повлачења Јелачићеве војске из Новог Сада. Бригада Б. учествовала је и у борбама код Жабља и Ђурђева, а средином јула враћена је на опсаду Петроварадинске тврђаве, на положаје на брду Карагачу, где је дочекала крај рата с Мађарима. Октобра 1850. стекао је чин генерал-мајора и био премештен у Панчево где је био изложен клеветама и сумњама као официр српске народности. Пошто није хтео да под старост „каља своје поштено име и душу", 1852. отишао је у пензију, а потом се вратио у Лику. У Госпићу је са архимандритом Сергијем Каћанским подигао зграду за српску школу.

ИЗВОРИ: А. Ђукић, Срби пуковници и генерали, РОМС; ЛМС, 1863, 107, 82; С. Гавриловић, Записи о ратовању око Петроварадина 1848–1849, Бг, 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Николајевић, Преписка ђенерала Будислава Будисављевића (1790–1862), Ср. Карловци 1911; Шајкашка. Историја, II, Н. Сад 1975; Д. Роксандић, Војна Хрватска, La Croatie militaire, I, Зг 1988.

Славко Гавриловић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)